Пијане севдалинке у "Малом Паризу"

НОВИ САД, СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ – Многа питања о виолини Катарине Велике, на којој је записано да је урађена у радионици славног мајстора Доменика Монтањане, а ми је открили у једној необичној колекцији од стотинак виолина и антикварних предмета у старој сремскокарловачкој породици, и даље остају, бар за сада, без потпуних одговора.

Извесно је да је Катарина Велика наручила овај инструмент за себе, каже наш саговорник из карловачке породице која је власник виолине, а из сасвим разумљивих разлога – због баснословне вредности инструмента – жели да остане анонимна. Било је то време када су се инструменти попут ове виолине радили готово искључиво по наруџбини за изузетно богате људе који су их држали као уметничку вредност, као слику или било које друго дело, без обзира на сопствено познавање уметности свирања на њему. Јер, виолине Доменика Монтањане, и других познатих градитеља оног доба биле су ремек-дела и за живота својих стваралаца!

Доменико Монтањана је живео у првој половини 18. века и убраја се међу највеће градитеље виолина свих времена. Занат је учио код Николе Аматија, а потом је радио у атељеу Антонија Страдиварија. Из тог разлога на неким његовим етикетама уписан је град Кремона. Од 1720. почиње да ради и у Венецији стичући репутацију уметника градитеља истог ранга са највећим кремонским мајсторима. Подстакнут радом мајстора код којих је учио, Монтањана је касније изградио сопствени стил. Радећи спорије од осталих градитеља виолина, остварио је за собом мали број инструмената, али од велике вредности. Смеђе-црвенкасти и наранџасти лак плишаног изгледа и ватрен, данас изазива дивљење највећих стручњака, а тон Монтањаниних виолина је племенит и богат и зато су његови инструменти данас изузетно тражени од врхунских, светских виолиниста.

Па, ипак, савремени стручњаци кажу да је ова виолина Катарине Велике променила боју у међувремену из ватрене у оранж јер се њен трећи савремени власник, у 20. веку, и сам бавио рестаурацијом инструмената. И још једна недоумица која би требало да се разреши пред велику светску аукцију овог инструмента: иако на виолини стоји име Доменика Монтањане, унутрашња сигнатура носи име Жана Матирена Ремија, као аутора репарације из 1841. године. Реч је о чувеном Французу и једном од врсних градитеља виолина у свом времену. Чак и да је Матирен Реми само изградио копију Монтањанине виолине из 1741. године, урађене за Катарину Велику, то нимало не умањује њену историјску и уметничку вредност, истичу стручњаци.

У Србију царичина виолина стиже у пртљагу једног царског официра, белогардејца, после Првог светског рата. Исти или слични путеви, преко читаве Русије и Украјине, преко Крима и Црног мора, Медитерана и јадранских лука, па возом до Београда, довели су у Србију десетине хиљада руских емиграната који су довезли десетине вагона руског злата, сребрнине, царске круне, драгуље и виолину царице Катарине Велике.

Царски официр је царичину виолину продао предратном београдском музичару Паји Николићу. Он није био само заљубљеник у свирање на виолини и у музику, већ и велики колекционар. Имао је више од три стотине виолина смештених у невеликој кући у Улици краљице Наталије, касније Улици 27. марта.

Паја Николић је, као и толики други колекционари, изнад свега волео и да тргује, да мења своје инструменте за туђе, да купује и продаје. Код Паје су долазили сеоски свирачи из целе Србије, па и тадашњи дилери. Он је необично волео и злато, драго камење, па је, тако, за многе младе музичаре, страсне колекционаре и уметнике, трампа са Пајом Николићем увек била пуна неочекиваних обрта.

Међу више од три стотине инструмената Паје Николића, виолина Катарине Велике је стајала на почасном месту: у стакленој витрини, добро закључаној ланцима и катанцима.

– Само теби ћу показати моју лепотицу – говорио је Паја Николић познатом новосадском виолинисти, нашем саговорнику, који се сећа овог инструмента и такође жели да остане анониман. Готово невероватно, као да је реч о уклетом инструменту, ниједан саговорник на ову тему није желео да јавности саопшти име! – Чика Паја је био вешт трговац, кадгод сам трговао с њим, био сам на неки начин преварен... Једном ми је, у једној трампи виолина, узео и зимски капут, и то на минус десет... Паја је причао да је виолину толико платио руском царском официру да је могао у то време чак две куће да купи за те паре!

У једној приватној новосадској архиви, код антиквара и председника Друштва колекционара "Српска Атина" проналазимо једну малу, уоквирену анонсу за ресторан "Стара Дрина", објављену у листу "Време", у суботу 19. октобра 1940. године. Уз текст – фотографија Паје Николића, са царском виолином у руци! "Ресторан ’Стара Дрина’ (бивши Пти Пари) одувек је био скуп отмене публике и остаће. Уз добра вина и првокласну домаћу кујну слушаћете одличну севдалинску музику под управом чувеног Паје Николића. Свакоме је познато да само Паја може да развесели старо и младо. Зато посетите ресторан ’Стару Дрину’, пређашњи Пти Пари у најотменијем делу Београда на Врачару, угао Гарашанинове и Бирчанинове ул. бр. 17. Трамвај бр. 1 и 2", пише у тексту огласа.

Али, путовање необичне царичине виолине није завршено у "Малом Паризу" нити са музиком севдалинки. Тек после Другог светског рата виолину Катарине Велике очекују невероватни судбински заплети.