Бетон и "бетонирање"

Други број подлиска "Бетон" у дневном листу "Данас", који се појавио почетком ове недеље, потврдио је оно што су чланови редакције младих критичара и писаца (Милош Живановић, Саша Илић, Томислав Марковић, Саша Ћирић) најавили првим бројем, пре месец дана: да ће се "Бетон" бавити "преиспитивањем генералног културног модела, који су литература и научни публицистички и јавни дискурс изградили у последњих двадесетак година".

Тако је у првом броју објављена врло негативна критика романа Горана Петровића "Опсада цркве Светог Спаса" у којој је овај наш познати писац смештен у контекст јачања национализма у Србији крајем 80-их и почетком 90-их година. У новом, другој броју "Бетона" на првој страни дата је анализа беседе Добрице Ћосића на недавно одржаној 18. Крушевачкoj филозофско-књижевнoj школи. Аутор текста Бранислав Јаковљевић сматра да се Ћосић у својим иступима током последњих петнаестак година уместо за Југославију залагао "за Србославију" и да је Ћосић филозоф државе и државни филозоф. У рубрици "Цемент" "цементиране" су и књиге Милисава Савића и Мира Вуксановића, а нису изостали ни сатирични текстови...

Радикална критика

Да ли "Бетон" најављује прелом у српској култури и књижевности какви се памте у њиховим историјама, "смену генерација" и да ли су сазрели друштвени, политички и културолошки услови за ту смену, да ли је књижевна критика спремна да прихвати тај изазов и какав је овај концепт питали смо неке од водећих писаца и књижевних критичара. Реакције су биле различите: поједини нису ни знали шта је то "Бетон", други нису хтели да коментаришу, а неки су се опет потрудили да дођу до оба броја и за "Политику" дају своје мишљење.

Тако Љубица Арсић, књижевница, каже:

– Осећам се лоше кад писац нападне писца јер сви знамо како је тешко створити нешто добро. То би требало да буде задатак књижевних критичара, наших природних непријатеља, са којима очијукамо преко нишана и који нас, ако вредимо, својим ударцима могу само да оснаже. У свакој књижевности (нарочито нашој) потребно је с времена на време ударати у "свете краве", просто да се види колико нешто стамено стоји – Руси ударају сад по Шолохову, али "Тихи Дон" опстаје. Наша књижевност жуди за човеком од ауторитета, интегритета, и са делом које импонује, као што је немачки критичар Раницки. Он чак и кад греши има став, естетски, који полемише са делом, а не са писцем. Јер то да је неко дебео, црнац или виноградар, ништа не значи кад је дело моћно. А његову моћ свакако проверава она метла која се зове Време, и од које сви ми писци стрепимо.

Писац и уредник издавачке куће "Ренде" Владимир Арсенијевић сумња у неке драматичне преломе и револуционарне промене у српској књижевности, али сматра да је свакако увек добро када млади људи успеју да се дочепају простора на којем могу да представе јавности своје мишљење о култури или политици.

– Утолико "Бетон" има неку улогу, али колика ће она бити то предстоји да се види, будући да је реч тек о другом броју. Видим да се баве превредновањем и врло радикалном, и по мени, потпуно оправданом критиком неких људи који су већ предуго, што на културној што на политичкој сцени у овој земљи. Оно што је нама дефинитивно потребно је јак, непобитан књижевни часопис какав ми још немамо, па ако би "Бетон", који је за сада подлистак на смешно малом броју страница, могао да представља нуклеус тога, можда то и не би било лоше. Било би добро да скреће пажњу и на неке нове ствари које се догађају, али и да један број текстова интонира позитивно, а не само критички, али схватам да је то недостатак простора.

Време за смену мишљења

Да би се одговорило на питање да ли се "Бетоном" најављује могући нови прелом у српској књижевности, потребно је још десетак слојева, пардон, бројева "Бетона", каже нам књижевни критичар Васа Павковић.

– Имена неких сарадника дају повода слутњи да се нешто добро може догодити. Имена других то побијају. Прелом у српској књижевности је преко потребан, а да ли је могућ, и с овом екипом као целином, сумњам. Ту сумњу увећава тужно бесмислен текст о Горану Петровићу, а наду даје текст о Добрици Ћосићу или приказ "Семољ земље", рецимо. Књижевно-историјски и друштвено-политички услови су увек зрели за талентоване и поштене писце. За људе који схватају да само властитим текстовима, паметним и провокативним, маштовитим и ризичним, могу да помере нешто.

– Не знам на коју критику мислите, када питате да ли је књижевна критика спремна за нови изазов. Критика која сматра да је "Семољ" савремена књижевност, не може више да очекује ни прихвати ништа! (Наравно у некој другој књижевности. У српској, бојим се, она ће и даље да рукује мешалицама.) Што пре млади зидари из "Бетона" схвате ко носи воду а ко сипа цемент, биће, евентуално, боље. Видећемо каквом ће се урбанизму приклонити. Време за смену мишљења у српској књижевности је давно дошло, а тада и прошло, – каже Васа Павковић.

Писац Игор Маројевић "Бетон" схвата више као коректив: састоји се из негативне критике и не нуди позитивна решења која би била још нужнија за "прелом" или његову најаву. Требало би дефинисати шта је неопходно за нову парадигму, и у којим књигама се то може наћи, али да се не своди на пуку генерацијску понуду: талог је огроман да би једна генерација, сама, ту имала шта да тражи. Овде још нема фер-плеј дебате: потребније је инсталирати нови дискурс него исцрпно критиковати друге, јер они могу да мирно узврате увредама и замагле проблем. Све узев: "Бетон" налазим потребним, уосталом: поједини припадници тог круга написали су можда и најтачније критике мојих књига; годи ми и назив подлистка као омаж Бернхардовом роману који сам објавио у Александрији Прес, али не мислим да њихова иницијатива може испунити јаке речи "нови прелом" односно "најава новог прелома" које помињете у питању.

– Књижевно-историјски услови свакако јесу сазрели, за друштвено-политичке нисам сигуран. Наше је друштво још увек некритичко, лишено и приближне свести о свом истинском значају и значењу.

Критика, у огромној већини случајева, није спремна ни да чита нове преводе, како би закачила бар делић духа времена и тако кориговала, боље речено установила сопствена мерила. Ово је можда десети пут да јавно кажем да саопштења о одлуци за доделу неке битне награде најбоље показују да се недостатак консензуса у политици убедљиво пренео на књижевни живот, каже Маројевић, и закључује: "Крајње је време да дође до смене мишљења у српској књижевности, али мислим да до тога неће доћи револуцијом, него еволуцијом."