(Не)сигурна кућа

Четири ауторке из редакције „Реакције” запамћене су као тим који је истраживао криминалну аферу „Жута кућа” – за коју, испоставило се, некадашњи међународни функционер на Космету Бернар Кушнер, а садашњи министар иностраних послова Француске, „никад чуо”. Други, боље обавештени, срећом јесу, а новинарке ТВ Б92 Јелена Вељковић, Радославка Деспотовић, Јасмина Пешић и Сандра Мандић уложиле су велики труд да дођу до што више чињеница о овом случају.

            И кад раде појединачно, њихове емисије из овог документарног циклуса стварају ефекат заједничког прегнућа јер се повезују не само тематски, него по основној идеји да се упорно и методично разгрћу слојеви стварности, да се трага за оним што је испод површине, да се открива суштина иза сваке појавности. У том смислу може се гледати и на последњих неколико издања у којима су главне јунакиње биле жене.

            На сам Дан жена, у „Женским дијалозима” – који то нису били директно, јер су саговорнице интервјуисане свака понаособ – Сандра Мандић предочила је јавности шта о положају жена данас мисле оне које су истакнуте, успешне, угледне... у домену политике, бизниса, уметности. Славица Ђукић-Дејановић, Весна Пешић, Милка Форцан и Светлана Бојковић говориле су занимљиво, живописно и искрено о својим назорима и о сопственом искуству поводом „женске ситуације” и могућности њене промене набоље. То је ауторки омогућило да динамично укршта њихове изјаве и да им појача значење монтажним уметањем документарних снимака из свакодневице анонимних жена.

            Анонимне су, али незаборавне, остале и неке од саговорница Радославке Деспотовић у дводелној „Реакцији” о „секс трафикингу”. Била је то једна тешка, тмурна, молска увертира пред 8. март који се још, мада све мање, проводи у ведром празничном расположењу.

            Све што је следило иза наслова „Продаја љубави – куповина бола” сведочило је о окрутности и очају, о насиљу и немоћи, о безобзирности и беспомоћности... Огроман новац који обрће мафија – киднапери, макрои, дилери дроге, и огромна патња њихових жртава – девојака (све чешће и девојчица) присиљених на проституцију, чине ову врсту трговине људима једним од најогавнијих видова криминала. И зато су два наставка „Реакције” не само вапај ојађених и упропашћених жена, него и јасан захтев ауторке да се држава што пре и што енергичније прихвати свог посла. Зар се, рецимо, палате и виле одузете криминалцима не би аутоматски могле претворити у толико неопходне „сигурне куће” за злостављане – бар док цела земља не постане сигурнија кућа за сав поштени свет?