Белгија није рај за емигранте

Прва група илегалних емиграната која је у Белгији тражила политички азил добровољно је јуче кренула назад у Србију, а очекујемо да ће бити још људи који ће схватити да је боље да се одмах сами врате, него да их после шест месеци боравка у колективним центрима принудно враћамо у Србију. Мислим да све више њих схвата да их је неко преварио и да у Белгији неће добити ни куће, ни аутомобиле, ни новац, ни посао, каже за „Политику” амбасадорка Белгије у Србији Дениз де Хауер.

Према њеним речима, нагло повећање броја емиграната са југа Србије који у Белгији траже политички азил велики је проблем и за Србију и за Белгију, али пре свега за те људе који су жртве неких организација или појединаца који се богате на рачун њихове тешке материјалне ситуације.

Били сте у Бујановцу и разговарали са представницима локалних власти из тог дела Србије. Шта сте им рекли?

Поновили смо да тешка економска ситуација у којој људи тамо живе не може бити разлог за добијање политичког азила, и то стално треба да им се говори. Њима, нажалост, неко манипулише, обећава им да их у Белгији чека рај, а на крају ће морати да се врате у Србију и биће у још тежем положају, јер су све што су имали продали да плате пут. Зато је врло важно да се тим људима објасни да не треба да иду ни у Белгију, ни у друге европске земље јер нигде неће добити политички азил, који се, по међународним конвенцијама, може тражити када сте у некој земљи прогоњени, када се у њој крше људска права, када вам је живот угрожен, због рата и слично, а не због тога што сте сиромашни и тешко живите.

Шта су Вам рекли градоначелници, могу ли они да утичу на одлуке људе у тим општинама?

Мислим да могу, и посебно је важно што су нашем разговору присуствовали и новинари, који су пренели нашу поруку грађанима. Посебно мислим да је добро што је градоначелник Бујановца Шаип Камбери рекао да и они хоће да се исељавање заустави јер су то млади и способни људи који су потребни овде у Србији. Он је рекао да ће, ако се исељавање настави, ускоро бити више Албанаца из Прешева у иностранству него у Прешеву, што нико не жели.

Колико је тренутно емиграната који траже азил у Белгији?

У јануару је 58 људи из Србије тражило азил, да би се у фебруару тај број повећао за 500 одсто, па смо имали 330 захтева за добијање политичког азила. Поређења ради, у току целе 2009. године држављани Србије поднели су укупно 71 захтев за боравак у Белгији, тако да је разлика драматична.

Да ли су сви са југа Србије и да ли је реч искључиво о Албанцима?

Сви су са југа, 75 одсто је Албанаца, 25 одсто Рома, а само један захтев је поднео Србин. Реч је углавном о младим људима, између 20 и 40 година.

Колики је то проблем за Белгију?

Велики, јер су нам колективни центри већ попуњени људима из Авганистана, Ирака, немамо ни довољно службеника да обраде све те захтеве. Када неко тражи политички азил у сваком случају морамо да утврдимо да ли је тај захтев оправдан, и то траје. Затим, када се захтев одбије, постоји могућност жалбе и опет траје неко време. У међувремену, сви они су у колективним центрима. Зато смо до сада предузели три ствари – рекли смо да ћемо максимално убрзати поступак, сместили смо неке људе из колективних центара у хотеле и штампали смо летке на албанском језику у којима их обавештавамо да су погрешили што су дошли и да је боље да се одмах добровољно врате. Морам да кажем и да су их такође слагали да ће, док им се захтеви не реше, бити сви смешени у хотеле, што такође није тачно, јер их упућујемо у колективне центре.

Каква је сарадња са властима у Србији?

Одлична. Ми, иначе, већ шест година на основу споразума о реадмисији враћамо у Србију људе чији се захтев за боравак у Белгији не прихвати и до сада смо веома добро сарађивали. И у овом случају, Србија је одмах реаговала, пружила пуну подршку свему што смо предузели, председници наших двеју влада су врло отворено разговарали о овом проблему. Важно је и то што је из МУП-а послата порука да српска влада неће предузети никакве мере против људи који су тражили политички азил, јер ако буду ослобођени и тог страха, можда ће се лакше одлучити да се добровољно врате. Било би важно и да се предузму мере против оних који манипулишу тим људима и богате се на њихов рачун.

Овде постоји страх да би толико велики број емиграната могао да утиче на то да ЕУ преиспита визни режим са Србијом?

Таква опасност увек постоји. Лично сматрам да ово што се сада дешава не може резултирати тиме, али ако би се то наставило, све је могуће. Јер, у ствари се дешава да ти људи легално пређу границу са новим српским пасошима, а онда их неко наговори да их баце и пријаве да немају пасош. Ми смо питали службенике на границама Мађарске и Словеније, дакле на границама шенгенске зоне, где је као што знате веома строга контрола, да ли су приметили нешто необично и добили негативан одговор. То значи да сви ти људи који траже азил легално прелазе границу.

Г. Новаковић