Улога Волстрита у „грчкој трагедији”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 10. марта – Грчи премијер Папандреу ових дана је у Вашингтону имао сусрете на највишем нивоу: разговарао је са председником Обамом, државном секретарком Хилари Клинтон, званичницима из сектора финансија, а стигао је да одржи и предавање на престижном институту Брукингс. Његова посета овде иначе изазива двоструко дејство: скреће пажњу на „грчку трагедију”, што је медијска метафора за њене проблеме са државним рачуном, али и за подсећања на муке које са буџетским дефицитом има и сама Америка.

Оно што при том пада у очи јесте то је да гост из Атине у Америци не тражи паре – договор у Бриселу је очигледно да проблем остану у породици ЕУ – већ помоћ у обуздавању берзанских шпекуланата који профитирају од грчких невоља и отежавају јој да на финансијским тржиштима позајмљује не би ли допливала до обале какве-такве буџетске извесности. До маја, Атина, издавањем државних обвезница, треба да прикупи 30 милијарди долара да би тамошња влада могла да настави да функционише.

Папандреу је после јучерашњег састанка у Белој кући, како је предочио, добио „позитивну реакцију” на свој предлог да се глобалном акцијом, пре свега на следећем самиту Г-20, постигне договор у оштријим правилима за берзанске шпекулације које повећавају цену новог грчког задуживања.

Конкретно, реч је о улози Волстрита, а пре свега куће Голдман Сакс, која је шпекулативним трансакцијама (такозвани credit default swaps) прво омогућила да претходна грчка влада замаскира праве димензије своје (пре)задужености, а потом почела да прави финансијске опкладе – кроз специјалне и само финансијским експертима разумљиве „деривате”, ризичне, али високопрофитабилне – на рачун тога да ли ће Атина објавити „дифолт” (престати да исплаћује доспеле обвезнице) или не.

Ово иначе није ништа ново: познато је да Волстрит главнину профита остварује у шпекулантским пословима, који су допринели и да избије светска, прво финансијска, а потом и економска криза. Банкари при том не маре за „колатералну штету” коју производе појединцима, компанијама, па и целим државама.

Папандреуов захтев пао је овде на плодно тло: Обамина администрација се већ подуже залаже за увођење чвршће регулативе у финансијско пословање, а слична иницијатива покренута је и у Бриселу. Примећено је такође да овога пута САД немају ништа против оснивања неке врсте „европског монетарног фонда” као регионалног финансијског ватрогасца, иако су се успротивиле сличној азијског иницијативи, после тамошње кризе 1997.

Другу страну Папандреуове посете можда је најбоље предочио колумниста „Вашингтон поста” Дана Милбанк, првом реченицом у свом данашњем коментару која гласи: „Погледајте Папандреуа у лице да би сте видели сопствену будућност.”

Поређење грчких финансијских неприлика са америчким није можда сасвим умесно, али су неке паралеле ипак неизбежне. Грчки дуг је лане достигао 113 одсто бруто националног производа, док ће амерички до те црте стићи, ако се настави садашња политика, негде око 2020. У 2009, буџетски дефицит Грчке износио је 12,7 одсто, а амерички 9,9.

Влада у Атини, којој је од јесенас на челу социјалиста Папандреу, најавила је оштре мере стезања каиша, почев од смањивања плата до померања границе за одлазак у пензију, да би до 2012. свој дефицит државног рачуна свела на правилима „еврозоне” дозвољена три одсто.

Ако би то као циљ данас себи поставила Америка, то стезање каиша би подразумевало да затвори Пентагон – и свих федералних 15 департмана (министарства).

Америка засад, за разлику од Грчке, нема проблема у продаји својих обвезница, чиме покрива разлику између прилива и одлива свог буџета. Али, подсећају овдашњи коментатори, „принцип је исти”.

Грчка иначе нема намеру, како је категорички потврдио Папандреу, да прихвати духовит предлог Хилари Клинтон на њиховој конференцији за штампу после разговора у Стејт департменту – да додатне паре прикупи наплаћивањем „тантијема за демократију”, за коју у историји цивилизације држи „ауторска права”.

М. Мишић