Uloga Volstrita u „grčkoj tragediji”

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 10. marta – Grči premijer Papandreu ovih dana je u Vašingtonu imao susrete na najvišem nivou: razgovarao je sa predsednikom Obamom, državnom sekretarkom Hilari Klinton, zvaničnicima iz sektora finansija, a stigao je da održi i predavanje na prestižnom institutu Brukings. Njegova poseta ovde inače izaziva dvostruko dejstvo: skreće pažnju na „grčku tragediju”, što je medijska metafora za njene probleme sa državnim računom, ali i za podsećanja na muke koje sa budžetskim deficitom ima i sama Amerika.

Ono što pri tom pada u oči jeste to je da gost iz Atine u Americi ne traži pare – dogovor u Briselu je očigledno da problem ostanu u porodici EU – već pomoć u obuzdavanju berzanskih špekulanata koji profitiraju od grčkih nevolja i otežavaju joj da na finansijskim tržištima pozajmljuje ne bi li doplivala do obale kakve-takve budžetske izvesnosti. Do maja, Atina, izdavanjem državnih obveznica, treba da prikupi 30 milijardi dolara da bi tamošnja vlada mogla da nastavi da funkcioniše.

Papandreu je posle jučerašnjeg sastanka u Beloj kući, kako je predočio, dobio „pozitivnu reakciju” na svoj predlog da se globalnom akcijom, pre svega na sledećem samitu G-20, postigne dogovor u oštrijim pravilima za berzanske špekulacije koje povećavaju cenu novog grčkog zaduživanja.

Konkretno, reč je o ulozi Volstrita, a pre svega kuće Goldman Saks, koja je špekulativnim transakcijama (takozvani credit default swaps) prvo omogućila da prethodna grčka vlada zamaskira prave dimenzije svoje (pre)zaduženosti, a potom počela da pravi finansijske opklade – kroz specijalne i samo finansijskim ekspertima razumljive „derivate”, rizične, ali visokoprofitabilne – na račun toga da li će Atina objaviti „difolt” (prestati da isplaćuje dospele obveznice) ili ne.

Ovo inače nije ništa novo: poznato je da Volstrit glavninu profita ostvaruje u špekulantskim poslovima, koji su doprineli i da izbije svetska, prvo finansijska, a potom i ekonomska kriza. Bankari pri tom ne mare za „kolateralnu štetu” koju proizvode pojedincima, kompanijama, pa i celim državama.

Papandreuov zahtev pao je ovde na plodno tlo: Obamina administracija se već poduže zalaže za uvođenje čvršće regulative u finansijsko poslovanje, a slična inicijativa pokrenuta je i u Briselu. Primećeno je takođe da ovoga puta SAD nemaju ništa protiv osnivanja neke vrste „evropskog monetarnog fonda” kao regionalnog finansijskog vatrogasca, iako su se usprotivile sličnoj azijskog inicijativi, posle tamošnje krize 1997.

Drugu stranu Papandreuove posete možda je najbolje predočio kolumnista „Vašington posta” Dana Milbank, prvom rečenicom u svom današnjem komentaru koja glasi: „Pogledajte Papandreua u lice da bi ste videli sopstvenu budućnost.”

Poređenje grčkih finansijskih neprilika sa američkim nije možda sasvim umesno, ali su neke paralele ipak neizbežne. Grčki dug je lane dostigao 113 odsto bruto nacionalnog proizvoda, dok će američki do te crte stići, ako se nastavi sadašnja politika, negde oko 2020. U 2009, budžetski deficit Grčke iznosio je 12,7 odsto, a američki 9,9.

Vlada u Atini, kojoj je od jesenas na čelu socijalista Papandreu, najavila je oštre mere stezanja kaiša, počev od smanjivanja plata do pomeranja granice za odlazak u penziju, da bi do 2012. svoj deficit državnog računa svela na pravilima „evrozone” dozvoljena tri odsto.

Ako bi to kao cilj danas sebi postavila Amerika, to stezanje kaiša bi podrazumevalo da zatvori Pentagon – i svih federalnih 15 departmana (ministarstva).

Amerika zasad, za razliku od Grčke, nema problema u prodaji svojih obveznica, čime pokriva razliku između priliva i odliva svog budžeta. Ali, podsećaju ovdašnji komentatori, „princip je isti”.

Grčka inače nema nameru, kako je kategorički potvrdio Papandreu, da prihvati duhovit predlog Hilari Klinton na njihovoj konferenciji za štampu posle razgovora u Stejt departmentu – da dodatne pare prikupi naplaćivanjem „tantijema za demokratiju”, za koju u istoriji civilizacije drži „autorska prava”.

M. Mišić