Где нестаде Бели Зец?

Алиса је поново упала у рупу! Све остало је другачије, у Бартоновој филмској 3-Д верзији популарне бајке Луиса Керола.

Алиса није више она слатка „нимфета” – златокоса, раздрагана девојчица у плавој хаљиници, какву је памтимо са страница сликовнице или из Дизнијевог „цртаћа”, већ 19-годишња девојка која, бежећи од досадног просца, урања у фантазмагоричну, трипоидну и прилично језовиту Земљу Чуда, пуну загонетки и замки, у коју је уводи хистерични Бели Зец.

Ни друштво на најпопуларнијој чајанки на свету више није исто. Није Шија и Него Врат, Пух, Гусеница, Мачак Кезало, Луди Шеширџија са својим бескорисним саветима и суптилним интервенцијама, чуднолика су, прилично мрачна и ексцентрична бића, с којима ће се Алиса сусретати у походу спасавања Земље Чуда од злочестог змаја и зле Црвене Краљице, успут схватајући да је кроз све ово већ једном прошла...

Од препознатљивих кодова бајке Тим Бартон – као некадашњи филмски вундеркинд а сада већ средовечни постмодерниста са предвидљивим резултатима – ствара оно што се од њега и очекује: фантастичан еп који задовољава све предуслове жанра. Његова верзија „Алисе” довољно асоцира на књижевни предложак, Керолове романе „Алисине авантуре у Земљи Чуда” и „Алиса са оне стране огледала”, и на незаборавну Дизнијеву адаптацију, како би се приближила малој и „великој деци”. Нарочито онима који су се већ свикли на компјутерски генерисане слике или подлегли моди тродимензионалних филмских акробација. Такви ће уз Бартонову „Алису” наћи задовољење.

Проблем је нешто друго. Све што Бартон нуди у овом филму већ је апсолвирано у његовим претходним делима, попут „Едварда Маказића”, „Чарлија у фабрици чоколаде”, „Бетмена”, чак и цртаног серијала „Битлђус”. У односу на самог себе Бартон не прогресира, већ се налази на свом добро утврђеном терену метаморфоза, халуцинација, хистерије и „фрикова”– неприлагођених и обележених чудака.

Чињеница је да његова „Алиса” има и једну нову димензију, али би и било чудно да није тако. Од Бартона се и очекивало да од Алисе, која се у досадашњим верзијама хоризонтално кретала од лика до лика без чврстог наративног оправдања, створи причу чија ће епизодна структура имати чвршћи континуитет. То делимично и јесте постигнуто. Изостала је, међутим, боља психолошка карактеризација ликова, који су овде сведени на пуке карикатуре. Тачније, на серијал само повремено симпатичних карикатура (предњачи Хелена Бонам Картер као Црвена Краљица предимензиониране главе), у претерано шареној, врискаво колоритној и прилично агресивној „сликовници” пуној клишеа.

Напросто, Бартон се у свом четрнаестом филму заиграо, понесен идејом о снимању 3-Д филма, игром са глумцима (Мија Васиковска, Џони Деп, Ен Хатавеј...) испред „грин скрина” (зелени зид) и већинском анимираном димензијом глумачких легенди са којима често сарађује. Уколико не патите од главобоље или епилепсије, Бартонову „Алису у Земљи Чуда” треба гледати са двобојним помагалима. Разметање свакојаким визуелним чудесима тако је подношљивије.