Gde nestade Beli Zec?

Alisa je ponovo upala u rupu! Sve ostalo je drugačije, u Bartonovoj filmskoj 3-D verziji popularne bajke Luisa Kerola.

Alisa nije više ona slatka „nimfeta” – zlatokosa, razdragana devojčica u plavoj haljinici, kakvu je pamtimo sa stranica slikovnice ili iz Diznijevog „crtaća”, već 19-godišnja devojka koja, bežeći od dosadnog prosca, uranja u fantazmagoričnu, tripoidnu i prilično jezovitu Zemlju Čuda, punu zagonetki i zamki, u koju je uvodi histerični Beli Zec.

Ni društvo na najpopularnijoj čajanki na svetu više nije isto. Nije Šija i Nego Vrat, Puh, Gusenica, Mačak Kezalo, Ludi Šeširdžija sa svojim beskorisnim savetima i suptilnim intervencijama, čudnolika su, prilično mračna i ekscentrična bića, s kojima će se Alisa susretati u pohodu spasavanja Zemlje Čuda od zločestog zmaja i zle Crvene Kraljice, usput shvatajući da je kroz sve ovo već jednom prošla...

Od prepoznatljivih kodova bajke Tim Barton – kao nekadašnji filmski vunderkind a sada već sredovečni postmodernista sa predvidljivim rezultatima – stvara ono što se od njega i očekuje: fantastičan ep koji zadovoljava sve preduslove žanra. Njegova verzija „Alise” dovoljno asocira na književni predložak, Kerolove romane „Alisine avanture u Zemlji Čuda” i „Alisa sa one strane ogledala”, i na nezaboravnu Diznijevu adaptaciju, kako bi se približila maloj i „velikoj deci”. Naročito onima koji su se već svikli na kompjuterski generisane slike ili podlegli modi trodimenzionalnih filmskih akrobacija. Takvi će uz Bartonovu „Alisu” naći zadovoljenje.

Problem je nešto drugo. Sve što Barton nudi u ovom filmu već je apsolvirano u njegovim prethodnim delima, poput „Edvarda Makazića”, „Čarlija u fabrici čokolade”, „Betmena”, čak i crtanog serijala „Bitlđus”. U odnosu na samog sebe Barton ne progresira, već se nalazi na svom dobro utvrđenom terenu metamorfoza, halucinacija, histerije i „frikova”– neprilagođenih i obeleženih čudaka.

Činjenica je da njegova „Alisa” ima i jednu novu dimenziju, ali bi i bilo čudno da nije tako. Od Bartona se i očekivalo da od Alise, koja se u dosadašnjim verzijama horizontalno kretala od lika do lika bez čvrstog narativnog opravdanja, stvori priču čija će epizodna struktura imati čvršći kontinuitet. To delimično i jeste postignuto. Izostala je, međutim, bolja psihološka karakterizacija likova, koji su ovde svedeni na puke karikature. Tačnije, na serijal samo povremeno simpatičnih karikatura (prednjači Helena Bonam Karter kao Crvena Kraljica predimenzionirane glave), u preterano šarenoj, vriskavo koloritnoj i prilično agresivnoj „slikovnici” punoj klišea.

Naprosto, Barton se u svom četrnaestom filmu zaigrao, ponesen idejom o snimanju 3-D filma, igrom sa glumcima (Mija Vasikovska, Džoni Dep, En Hatavej...) ispred „grin skrina” (zeleni zid) i većinskom animiranom dimenzijom glumačkih legendi sa kojima često sarađuje. Ukoliko ne patite od glavobolje ili epilepsije, Bartonovu „Alisu u Zemlji Čuda” treba gledati sa dvobojnim pomagalima. Razmetanje svakojakim vizuelnim čudesima tako je podnošljivije.