ЖИВОТ У ПРЕАМБУЛИ

Каже се да је време једини необновљив ресурс. Више него за појединце, то важи за народе и државе. Једном изгубљено историјско време више нико не може вратити, тако да државе морају пазити на шта га троше. У противном би се могло десити да, попут основаца који пишу писмене радове, политичари промаше тему бавећи се безначајним питањима.

Сведоци смо да се у Србији протеклих недеља дигла права халабука око новог устава. До референдума у Црној Гори скоро да нико и није говорио о новом уставу, па се чинило да су сви задовољни актуелном поделом политичких карата и да им не пада на памет да отварају неку велику тему, попут оне о конституционалном уређењу. Но, с пристизањем првих гласника који су јављали о свеже изгласаној црногорској независности, све се у тренутку променило. Одједном је иницирана прича о нужности доношења новог највишег правног акта. Потом су почела говоркања да нашу "срећно" независну државу треба правно уредити и да ће нам нови устав донети нове наде. Не би то било далеко од истине да је Србија држава с пуним капацитетом, с потпуном сувереношћу на читавој својој територији и са институционалном и политичком стабилношћу. Но, будући да је Србија тренутно у процепу косовског питања и да је збуњена по питању даљег смера свог стратешког развоја, није се могао избећи утисак да је уставна тема доспела у центар пажње тек реда ради. Уз то је вредело спрати горак укус пораза у дешавањима с црногорским референдумом и убедити убоги пук да сада коначно имамо шансу да постанемо уређена држава. Потребно је само донети нови устав.

Свакако да питање врховног конституционалног акта ни за једну државу не може бити споредно и да је било која држава јача уколико има чврсте и ефикасне уставне оквире. Но, устави се не доносе из безваздушног стања у којем се Србија сада налази, попут неког чардака ни на небу ни на земљи. Доношење овог акта увек је резултанта неких политичких процеса и "шлаг на торти" неких политичких победа. Тако је Велика Британија добила своје коначно конституционално уобличење после такозване славне револуције из 1688. године, а Сједињене Државе су добиле свој чувени устав после тзв. америчке револуције у којој је извојевана победа у рату за независност. Управо због тога што су се ови уставни текстови доносили после дуготрајних политичких процеса (који су у Британији сезали чак до Магна карте), они су могли бити трајни и чврсти.

Стога је права штета што Србија није добила устав после петооктобарске демократске револуције. Није било бољег момента да се Милошевићев устав замени новим, поготово зато што су петооктобарска дешавања доживљена као велика победа Србије и њеног народа и што је позитивни дух био свуда, а била је постигнута и нека врста националног консензуса. У таквој ситуацији народ би прихватио све што би му сугерисала тадашња политичка елита. Но, шест година после у Србији се осећа замор, разочарење и дезоријентација. Тренутно се она бори, додуше дипломатским путем, за део своје територије, а њена политичка елита има све мање поверење грађана који одлазе – у апатију и политичку апстиненцију.

Да ли у таквој ситуацији треба постављати питање новога устава? Уколико су сви трајни устави донесени после дужих политичких процеса који су се завршавали политичким победама, никада није била нарочита срећа доносити уставе после политичких пораза као што је несумњиво онај Србије у Црној Гори, а и позиција Србије на Косову и Метохији је више него тешка. О томе како пролазе устави доношени после политичких пораза можда најбоље сведочи судбина познатог немачког Вајмарског устава, који се напросто распршио пред фрустрацијама немачког народа, изазваним одредбама Версајског уговора.

А да све буде горе, ми смо пожурили са израдом новог устава иако се "наш Версај" није ни завршио, односно док су преговори о статусу Косова и Метохије још у току. Поред тога, присуствујемо правом прегањању око нових преамбула и параграфа, пошто наши политичари несебично деле своје недоумице са убогим народом, који ће на такву бујицу академских бесплодних расправа вероватно одговорити још већим повлачењем у себе.

Треба поштено признати да је читав процес пошао наопако и стога га треба зауставити док је још време и посветити се конкретнијим стварима. Од питања новог устава више не треба правити ствар "живота или смрти", јер живот је "негде другде" и посве сигурно сада није у преамбулама. Стога све снаге треба усмерити ка преговорима о статусу Косова и Метохије као кључном државном питању и ка превазилажењу катастрофалне социјалне ситуације као најважнијем економском питању.