Наука или цитатоманија?

Угледни молекуларни биолог и генетичар, проф. др Владимир Глишин сразмерно често се јавно оглашава у расправама о стању наше науке и универзитета. Одлике његовог гласа су одређеност суда и јасноћа исказа, што је свакако вредно и корисно, посебно с обзиром на претежно „академски коректни”, а немушти дискурс у овој важној области српске савремености. Одређеност и јасноћа, међутим, саме по себи не прибављају ексклузивно право на истину и исправан суд, поготово ако се граниче с искључивошћу и интелектуалном ароганцијом.

Пут у пакао може бити поплочан и најбољим намерама, на шта никада није сувишно упозорити. Као искусан човек, а не само врсни научник, професор Глишин то сигурно зна. Па ипак, оправдано срдит због стања на српским универзитетима, он саопштава тако немилосрдну дијагнозу и преписује толико радикалну терапију, да би њима пре сахранио него оживео занемоћалу универзитетску науку у Србији („Наука зидних новина”, Политика, 6.март 2010).

Прво нешто о дијагнози. В.Глишин тврди да велики број наших редовних професора нема ниједан објављени научни рад у неком рецензираном часопису, а да универзитетска звања стичу „научним радовима” за зидне новине и ауторизованим скриптама. Затим „позива у помоћ” професора Љубишу Рајића, иначе колегу скандинависту с мог Филолошког факултета, да би устврдио како се „избори за наставнике и сараднике морају одвијати према научним, а не политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас”. Закључак је да практично озбиљних универзитета у Србији нема.

И као професор Универзитета у Београду, а и сасвим лично, овакву беспризивну пресуду не могу, а да не доживим као неправичну, па и увредљиву. Верујем да нисам једини који то тако осећа. Овакво једнострано негативистичко, у бити и ненаучно уопштавање поништава сву неоспорну тачност које би аргуменатована критика конкретних слабости могла изнети на видело.

За професора Глишића не знам, али се не сећам се да је колега Рајић на седницама Већа Филолошког факултета дигао глас против избора неког наставника „према политичким, клановским, завичајним и другим мерилима”. А једино то би имало смисла са становишта „моралне човекове граматике”, о којој је писао Марк Хаузер, а чију је књигу нашој средини представио управо професор Глишин.

А сад терапија. Она је, по професору Глишину, веома једноставна: „распустити све универзитете и поново изабрати целокупно наставно особље”, при чему би арбитри били „независни и некорумпирани међународни рецензенти од високог међународног угледа”. Основни критеријум били би објављивање и, наравно, фамозна цитираност у елитним светским научним часописима. Поступити, дакле, с универзитетом као с неком политичком партијом. Одузети, поништити, па поново поделити књижице!

Надам се да професор Глишин није мислио озбиљно. Таквим се методама служио Јосиф Висарионович, и још понеки врховни арбитар, који бар нису претендовали на то да штите науку од универзитетских шарлатана. Полако, уважени колега Глишине! Колега? Да ли смо ми уистину уопште колеге? Имам утисак да је то већ одавно једино право питање. Будите јасни и одрешити, као што то обично јесте, и искрено одговорите држите ли Ви да су друштвене и, нарочито, хуманистичке науке уопште науке, будући да се на њих Ваши рецепти из више разлога никако не могу применити. Тек после договора о томе биће могуће у академској заједници наставити продуктивни дијалог о стању универзитетске науке у Србији.

А оно, слажем се с Вама, никако није добро.

* Професор Филолошког факултета у Београду