Ланац повезаности на Дорћолу

Певање је учио на Бечком конзерваторијуму, глас школовао у Америци, Русији, Француској, Италији. Један је од победника Паваротијевог такмичења, у Бољшој театру савладао је језик и дикцију, наступао у миланској Скали. Иза оваквих успеха стоји име и дело Николе Мијаиловића.

Ученик највећих оперских ауторитета, гост престижних музичких подијума у свету, рођени је Београђанин. Прецизније речено – Дорћолац. Не штедећи аплаузе, оперска публика широм света се диви његовом гласу, а он примећује огољене дорћолске фасаде.  

Када је дуго одсутан из Београда, највише се ужели места између Сахат-куле и споменика Победнику, тачно изнад Цркве свете Петке. Пошто је у току целе године стално са коферима у рукама, или на бројним коктелима, оно мало одмора што му преостане најрадије проводи у родном граду. Из њега је отишао са непуних осамнаест година, али стално му се враћа и увек затекне неку нову слику. Сјај и беду. Уџерице и палате.

Необична прича

Везан је за чвориште око круга двојке. Не би се селио са Дорћола. Иако су од средине осамдесетих, са његових десет година, породично прешли у Улицу деспота Стефана, некадашњу 29. новембра, он не заборавља Доситејеву.

– Одрастао сам у тој улици. Све ми се ту дешавало. Живели смо у броју 57, на углу са Гундулићевим венцем. Ту сам имао другаре са којима сам ишао у ниже разреде основне школе. Доситејева полази од Народног позоришта и као да се котрља све до Гундулићевог венца. У тој путањи захвата летњу башту Клуба књижевника, холандску амбасаду... Припадам једној од последњих генерација која је одрастала на улици. Она је била место наше игре, наших бицикала, жмурки, туче смо заказивали код Спортског центра "25. мај" – присећа се Мијаиловић.

Прича о лепој, стилској згради у којој је живео такође је симболична.

– Једног дана појавили су се госпођа и господин Јаролимек, Јевреји, иначе, власници те зграде која им је одузета. Нисам тада разумео шта то значи. Много година касније, у Паризу сам упознао девојку која се презива Араницки. Испоставило се да је њен деда направио ту кућу која је касније конфискована. Пред Други светски рат, породица Јаролимек је, у ствари, од њих купила ту зграду. То потврђује моје мишљење да у животу не постоје случајности, сви смо повезани, а да тога нисмо ни свесни. Иако је моје детињство било везано за доњи део Доситејеве, тамо већ дуго нисам отишао. Последњих година, оријентисан сам на њен горњи део, на Народно позориште – прича Мијаиловић.

Ма колико био привржен Београду, мишљења је да је реч о објективно неуређеном граду.

– Доста је преуређено, али општа култура појединаца је на ниском нивоу. Срдачност и присност су нешто друго. Ево, узмите Народно позориште, једну од најелитнијих институција, стожера културе овог народа. Изнутра, откада је адаптирано, у рекордном року су већ поскидане сијалице, кваке..  Ради само један тоалет на четвртом спрату – опомиње Мијаиловић.

Живи дух Београда

У тренутној економској ситуацији, покретање приче о изградњи нове Опере је, по његовом мишљењу, неумесно. Чак га то љути. Он има један другачији, чини се, сасвим аргументован предлог.

– Скандалозно је како неко може да прича о градњи нове Опере. Одакле сада паре за то. Да ли се зна колике су плате првака Опере, Драме, Балета, да су инструменти похабани. По мени, најлогичније и најједноставније решење је да се постојећа зграда Народног позоришта остави Опери и Балету, а да се ансамбл Драме споји са Југословенским драмским. То позориште има нову зграду и није ништа друго него национални драмски театар – мишљење је Мијаиловића.