Рат против цивила

РАТ У ЛИБАНУ ДЕФИНИТИВНО ЈЕ ПОКОПАО стару војну етику. Оно што је НАТО започео 1999. године војном агресијом на бившу СРЈ – када су цивилни циљеви званично проглашавани за легитимне мете напада – Израел је сада довршио. У намери да по сваку цену ударе непријатеља (Хезболах) израелски генерали више уопште не бирају средства и циљеве. На делу је својеврсни рат против цивила и недужне жртве нико не броји. Било би ту пуно посла за Џеми Шеја, али углавном нико не спомиње циничан, нама добро познат, израз "колатерална штета".

Оправдање за такву војну стратегију апсолутно је немогуће пронаћи. Неприхватљив разлог је чак и чињеница да су екстремистичке организације на Блиском истоку, у својим терористичким акцијама, прве узеле на нишан цивиле.

И како рат одмиче све је неизвесније када и како би он могао да буде окончан. Разлози за песимизам су веома озбиљни. На једној страни то је нескривена намера Израела да уништи – или барем пресудно ослаби – Хезболах, у чему има прећутну сагласност САД. Досадашње ратне операције показале су, међутим, да је ова екстремистичка организација много жилавији непријатељ него што се то претпостављало. Не само због фанатичних бораца, већ и чињенице да Хезболах има апсолутну подршку Сирије и Ирана.

Управо у овој, другој страни блискоисточне медаље, највероватније се и крије "кључ" најновијег сукоба. Снажно се намеће утисак да ратни фитиљ није случајно потпаљен, већ све указује да је реч о широј стратегији смишљеној да се ситуација  на Блиском истоку радикализује до крајњих граница.

Тако нешто наговестио је, уосталом, и ирански председник Ахмадинежад приликом јануарске посете Сирији.

"Арапска Република Сирија, прва на фронту борбе против израелске агресије, и Исламска Република Иран, која носи бакљу исламског буђења муслиманског света, играће пресудне улоге у региону", изјавио је тада Ахмадинежад најављујући индиректно нове потресе на Блиском истоку.

У таквим условима заиста је изузетно тешко пронаћи маневарски простор за преговоре. Међународној дипломатији у великој мери везане су руке и она се тренутно бави само "опипавањем пулса" без јасних назнака о могућим помиритељским потезима. Сукобљене стране, Израел и Хезболах, упорно повлаче окидач и потпуно је нереално очекивати да ће, на своју руку, одустати од употребе силе. За прекид сукоба потребан је одлучан и снажан притисак међународне заједнице, пре свега УН, САД, Русије и Европске уније који, међутим, није на видику. У том контексту спомиње се идеја о слању плавих шлемова у Либан који би, уколико је потребно, и оружјем бранили мир. Реч је, међутим, о изузетно компликованом захвату за чију реализацију је потребно време. А њега, у овом тренутку док трају ратни сукоби, понајмање има.

Победника у најновијем блискоисточном обрачуну на крају можда и неће бити али се највећи губитник сигурно зна. То је Либан који је већ претрпео огромна разарања и потпуно беспомоћно трпи нове жестоке ратне ударце.

ПОТПУНО У СЕНЦИ РАТА У ЛИБАНУ драматично се компликује ситуација на рогу Африке. У центру пажње је Сомалија која, од пада диктатора Сиада Бареа

1991. године, преживљава тешку драму грађанског рата.

У Сомалији је тренутно присутно двовлашће: већи део земље и главни град Могадиш држе радикални исламисти, док прелазна влада, која има подршку УН и суседне Етиопије, контролише знатно мању територију. Ова својеврсна пат позиција почела је да се мења после вести да се снаге исламских милиција прикупљају у близини града Бајдои припремајући напад на ово место где се, иначе, налази прелазна сомалијска влада.

Одговор на овакав развој догађаја стигао је веома брзо. Према, додуше, званично непотврђеним  вестима Етиопија је послала трупе у овај део Сомалије као помоћ прелазној влади. Такав потез хришћанске Етиопије био је сасвим очекиван. Влада у Адис Абеби сматра да су сомалијски исламисти терористи и у ближој прошлости већ је слала војску како би спречила успостављање власти муслиманских екстремиста у овој афричкој држави.

Високе исламске вође у Могадишу одмах су прогласиле свети рат против Етиопије. Шеик Шариф Ахмед је, у обраћању преко радија, позвао народ Сомалије да се супротстави надирању страних трупа.

"Свако ко стане на страну Етиопије биће сматран за издајника", поручио је радикални шеик.

Поучен ранијим лошим искуством из Сомалије генерални секретар УН Кофи Анан позвао је противничке таборе да не доприносе заоштравању ситуације. Сличне помирљиве речи УН последњих петнаестак година на рогу Африке углавном нико није поштовао.