Држава крива за тајкунизацију

На Танталовим мукама био је Мирко Тодоровић, власник конфекције „Тодор” из Врњачке Бање, да свом сину Владимиру објасни да не треба да га погађа третман коју привредници имају у медијима. Као некоме ко се школовао у иностранству, Владимиру, који је сада у породичној фирми заменик директора, пре неколико година било је тешко да схвати зашто јавност због појединачне кривице неког контроверзног бизнисмена све привреднике ваља у блату. 

– Њему је то било незамисливо, једноставно није могао да повеже неке ствари – пожалио се отац који сину није могао да објасни зашто се у Србији малтене ставља знак једнакости између Шекспирове и Шилерове улице.

Тодоровић нам је ово испричао пошто смо га питали да прокоментарише да ли повремено отварање афера у којима су главни актери контроверзни бизнисмени (последњи пример Станко Суботић Цане) наноси штету целој пословној заједници.

– Наравно да смо због тога сви жигосани. Али, то је само ехо дешавања на политичкој сцени у Србији. Овде било који политичар за свог противника може да каже да је лопов и да некажњено прођу и један и други. А у ситуацији кад држава не осуђује појединачне кривце, јавност жигоше све. То се само са политичке сцене пресликало на бизнис и цело друштво. То је наша општа несрећа, јер се на тај начин само забавља јавност, а кривци пролазе некажњено – објашњава Тодоровић колико је тежак камен који сви носе око врата.

Један тридесетогодишњи привредник, познати произвођач хране,  такође признаје да му не прија кад чује да су сви бизнисмени тајкуни, а све приватизације прљаве и непоштене.

– Али, молим вас, немојте моје име да спомињете у истом тексту са Цанетом. То овде може погрешно да се схвати. Чим вам се слика појави заједно са неким контроверзним бизнисменом, текст нико не чита, јер сте већ жигосани – замолио је наш саговорник, што опет говори о лошем имиџу предузетника у Србији.

Уз име овог младог привредника, бар засад, у штампи није окачена ознака „тајкун”. Каже да га тако, само у шали, понекад зову пријатељи.

– Знам много добрих и успешних пословних прича, али оне се ретко нађу на насловним странама новина, јер тираже праве само лоше вести. Тај тренд се дуго година негује – сматра наш саговорник.

Иначе, реч „тајкун” пореклом је из јапанског језика и значи велики господар, командант или принц. У Србију је дошла из Хрватске и углавном има погрдно значење јер се тајкуном сматра онај који је на нелегалан начин стекао богатство.

Радомир Живанић, власник компаније „Верано”, који врло ретко разговара са новинарима, једном приликом рекао је за „Политику” да медије избегава јер је човек као мува. „И човека и муву можеш да убијеш новинама”, рекао је тада. И тада, а и јуче, признао је да га погађа третман који привредници имају у јавности.

– Држава треба јасно да одвоји криминалце од бизнисмена да не бисмо сви били сатанизовани. Та линија мора јасно да се постави. Држава мора да подржи оне који се баве озбиљним бизнисом, а казни криминалце. Чињеница је да се приватно власништво у Србији сатанизује. Мислим да оне који граде, улажу и запошљавају људе треба подржати, а не пљувати – каже Радомир Живанић.

Он сматра да није добро то што смо као појединци често завидни и љубоморни, не само када је реч о пословној заједници, већ и шире гледано.

– Тако данас можемо да чујемо како сви пљују Ану Ивановић, јер није међу првима на свету. Без обзира на то што ти који је критикују никада нису узели рекет у руке, можда се никада нису ни ознојили. Исто то радимо и кад Новак Ђоковић изгуби – подсећа Живанић.

Са њим се слаже и Топлица Спасојевић, власник ИТМ-а, који као члан пословног клуба „Привредник” покушава да убеди јавност да Шекспирова улица није Шилерова и да нису сви бизнисмени криминалци.

– Због појединаца сви смо анатемисани, али се надам да ће у будућности бити све мање таквих искакања контроверзних бизнисмена и да ћемо се једном отарасити те хипотеке.

Као провокација је у једној великој овдашњој приватној компанији схваћено питање да ли власник може да прокоментарише колико му штете у пословању наносе контроверзни бизнисмени. Особа задужена за односе са јавношћу мислила је да се иза оваквог питања крије новинарска задња намера. 

– На основу чега нас повезујете са Цанетом Суботићем. Као пи-ар свом шефу ћу да сугеришем да не одговори на то питање – љутита је била наша саговорница.

Кад смо овај разговор препричали Николи Павичићу, директору „Синтелона” из Бачке Паланке, он се само насмејао. И то говори о угледу који пословна заједница има у друштву, сматра он.

– Без обзира на то што сам огуглао на чињеницу да су сви привредници тајкуни, жалосно је и нема смисла да се због појединаца цео бизнис сектор сматра прљавим. Тако се данас мисли да је у сваку приватизацију ушао прљав новац, да је продаја свих предузећа била непоштена, дошли смо до те крајности. Депримира ме такво сумњичење људи. Моја фирма од тога нема никакве штете, али кад се у Србији поведе прича о томе како треба преиспитати све приватизације нормално је да су страни инвеститори забринути, јер им је то сигнал да не постоји правна сигурност. То је највећи проблем – сматра Павичић.

Драгољуб Вукадиновић, председник „Металца”, не мисли да контроверзни бизнисмени свима руше углед. Свако је, каже, креатор свог имиџа.

– Мене то не угрожава. Свака фирма мора да води рачуна о свом угледу, да на време поштује уговоре, да на време исплаћује раднике, да буде поштена и коректна са пословним партнерима и онда неће имати тих проблема. Зато не мислим да смо због таквих сви у истом кошу – уверен је Вукадиновић.

А. Николић