Нека виси филибастер

Демократија је у великој кризи у целом свету. Cве je више неповерења у демократију. И чују се редовно све веће критике да она не може да гарантује стабилност нити да се избори с најкрупнијим проблемима нашег доба. Од глобалне економске кризе, па до појединачне политичке кризе у Америци, Европи, а поготово на Балкану, све више видимо да демократија не задовољава ни владајуће политичке елите ни обичне грађане. Демократија остаје додуше као неки идеалистички циљ, али се све мање верује да је он остварљив.

У Америци тренутно постаје и свакодневни тренд да се показује велико незадовољство америчком верзијом демократије. И анкете указују на незадовољство грађана и велико неповерење у капацитете демократских институција земље, попут Конгреса, председништва, па чак и судова. У последње време приметан је пораст напада на државне институције и њене представнике. Од вербалних напада,који постају све грубљи, па све до физичких, попут самоубилачког напада авионом на Савезну пореску управу у Тексасу, ствара се перцепција велике друштвене и политичке кризе у којој се решење не може наћи нити у демократским институцијама нити кроз демократске процесе.

Реакција политичких елита у Америци, поготово у владајућим структурама, јесте комбинација зачуђености, забринутости, а иједне дозе неприхватања реалности –да је део грађана веома незадовољан успостављеним правилима игре. У суштини, то дубоко незадовољство грађана кључни је фактор који је у САД довео до победе председника Обаме. Како људи губе наду да Обама може да испуни своја изборна обећања, тако они све више губе поверење у цео систем америчке политике и у саму демократију. Нешто слично се дешава у Европи, па чак и у Србији, где обични грађани немају поверење у то да политички процес и политичари стварно раде у њихову корист и за њихову бољу будућност.

Владајуће елите, барем до сада,не показују могућност, а можда чак ни вољу да се суоче са озбиљношћу оваквог неповерења у политичке процесе и у саму демократију, негo мисле, у великој мери, да је проблем код грађана и да они или нису довољно зрели за демократију или једноставно ,,не знају” шта треба да се ради за добробит државе и њих самих. Овакво размишљање ствара још дубљу кризу око демократије, јер политичари природно онда закључе да би требало на сваки начин да заобилазе грађане у доношењу одлука и да би требало да ,,поправе” демократске процесе како би они боље и ефикасније функционисали. Ово у великој мери води до нових прописа, уредби и закона, а циљ њиховог доношења је да се опозицији ускрати могућност да ,,злоупотребљава” демократски процес на начин који блокира рад владајуће већине. Све то доводи и до репресивних мера у односу на грађанска права и медије.

Ово је актуелна тема у Америци, где демократи објашњавају сопствену неспособност да владају и доносе одлуке у Конгресу, где уживају велику већину у оба дома. Они помињу да републиканци злоупотребљавају парламентарне прописе, који додуше стварно желе да делују као опозиција и да саплићу демократе. И у јавности се ствара перцепција да само када би демократи могли да ограниче или чак пониште право мањинске странке да користи ,,филибастер” (механизам у Сенату који допушта да се дебата настави без прекида и на тај начин да један сенатор блокира одлучивање) да би онда они могли успешније и ефикасније да се изборе са свим проблемима који тренутно прете САД. Наравно, ово је слично оном размишљању које је у српској скупштини довело до измена пословника и чак бих рекао да је слично оном размишљању у Европској унији које све чешће фаворизује доношење одлука иза затворених врата на бази сагласности владајућих кључних функционера. При оваквом размишљању чак и грађани постају по дефиницији непријатељи демократије. Није ни чудо што се кључне одлуке доносе на основу сагласности и договора владајућих политичких елита, без обраћања гласачима, па чак и без поштовања основних демократских правила.

Објашњење зашто владајуће елите успевају у томе да представе сопствену вољу за опстанак на власти као вољу грађана јесте у томе да и грађани такође губе поверење у демократију и мисле да је небитно шта они мисле и шта желе. Тако да они у великој мери омогућавају сопствено заобилажење и потцењивање. Демократија под оваквим условима тешко може да успе, али ако не успе онда смо и сви ми криви.