Шеф ради прековремено, портир га мрзи

Кад је пре десет година први пут дошао да ради у Србији Ернст Боде, директор компаније „Месер”, која је преузела овдашњи „Техногас”, уместо незгодног шефа имао је незгодног портира. На послу је понекад остајао и до 10 сати увече, што је много љутило чувара пословне зграде у којој је радио. Тако да је Бодеа, уместо љубазног „до виђења”, са посла испраћао преки поглед портира, који није могао очима да га види. Јер, уместо да оде кући у три по подне, сатима је чекао директора да заврши своје дневне обавезе како би могао да закључа врата предузећа.

– Сећам се да су тада чак звали мог шефа да инсистирају да на послу не остајем толико дуго, већ да излазим у три, како би и обезбеђење могло тада да напусти зграду – са осмехом се јуче присећао Боде својих првих радних дана у Србији.

Шалу на страну, наш саговорник сматра да се радници у нашој земљи врло брзо прилагођавају новим пословним кодексима које постављају нови страни власници.

– Ако јасно поставите циљеве, знате да објасните радницима шта вам треба, резултат се брзо види – одговорио је Боде на питање да ли је и „Месерово” искуство слично „Фијатовом”.

Повод за разговор са страним менаџерима који раде у некадашњим српским предузећима које су преузеле иностране фирме био је то што се неки радници одлучују да напусте „Фијат” и тако се отарасе нових обавеза које је поставио послодавац.

– У почетку све изгледа хаотично и за раднике је стресан период прилагођавања. Али, моје искуство показује да се врло брзо прилагоде. Брже него Италијани, на пример – казао је Боде, који је, пре Србије радио и у Италији и Мађарској.

– Верујем да ће „Фијат” врло брзо бити презадовољан овдашњом радном снагом – уверен је наш саговорник.

Он додаје да кад радну снагу у Србији пореди са Мађарском, онда закључује да Мађари нису ни бржи ни паметнији, али су дисциплиновани и организовани.(/slika2)

– Делује вам да раде полако, а, у ствари, посао заврше врло брзо. Постоји једна анегдота, да ће Мађар у хотел са ротирајућим вратима ући после вас, али да ће пре вас изаћи и први закорачити у унутрашњост хотела – духовит је Боде.

За разлику од њега, остали саговорници нису били баш конкретни, већ су одговоре што више китили званичним речником.

Ипак, да је истина да је прековремени рад највећа мука запослених кад дође нови газда, потврђује и један од радника НИС-а, који је прошле године преузео руски „Гаспромњефт”.

– Највећи проблем јесте то што је из фирме отишло 1.300 људи па сада нови власник пред нас поставља много већи број обавеза, док нас је физички мање. С те стране је тешко и зато мора да се остаје прековремено како би се задатак извршио у зацртаном року, који је често прекратак. То је велики притисак. Није проблем да радимо и после радног времена, али то мора да се плати – негодовао је овај радник НИС-а који је желео да остане анониман.

У компанији се, међутим, о прилагођавању радника изражавају у суперлативу. Ипак, додају да би одговорили на ово питање, претходно морају да спроведу озбиљно социолошко истраживање. А мимо стручне анализе, шта је први утисак новог газде?, питали смо. Званичним речником у служби за односе са јавношћу објашњавају: „Велики број радника је укључен у процес повећања ефикасности пословања и индиректан доказ да се све одвија у добром правцу јесу остварени позитивни резултати у протеклој години.”

У служби за односе са јавношћу „Хемофарма”, који је у власништву немачке „Штаде”, уверавали су нас јуче да великих потреба за променама у почетку и није било.

– Нико одавно не прави питање ако мора да се остане дуже на послу да би се преузете обавезе завршиле, нити је ико имао празних ходова и великих пауза. Ми смо одавна почели да примењујемо европске стандарде у пословању. „Штада” је веома задовољна резултатима које остварује „Хемофарм”. Са новим пословним кодексом није било проблема са привикавањем, нити било каквих негативних реакција – уверавали су нас у информативној служби „Хемофарма”.

За разлику од директора пи-ар служби, Синиша Прелић, председник Самосталног синдиката „Ју-Ес стил” Србије, био је врло конкретан.

– Упознат сам са проблемом и морам да кажем да сам упозоравао раднике „Заставе” из Крагујевца да ће то да им се деси. Јер они су годинама живели на субвенцијама, а сада морају да зараде плату. Да зарађују новац од свог рада. Нема више тог времена. Ми у железари, пре приватизације, јесмо радили кампањски, али нисмо били одвикнути од свакодневног посла. И људи и машине су били у кондицији. Ипак, у почетку је било ситних проблема са ношењем заштитне опреме, шлемова и наочара. Говорили смо им да је прошло време кампањског рада и сада морамо да радимо, јер и од нас, колико и од директора, зависи да ли ћемо овог месеца примити плату – каже Прелић.

Аница Николић