Данак у крви

Не прође дан а да се на нашим друмовима и улицама не догоди нека саобраћајна несрећа са најтежим последицама. Страдају аутомобилисти, бициклисти, возачи трактора, мотористи, пешаци... Списак оних који својом, или туђом непажњом, или из неког другог разлога губе живот у саобраћају све је дужи и трагичнији. Статистика несрећа је неумољива: годишње у овој земљи смртно страда скоро хиљаду људи, а много је већи број оних који доживе тешке телесне повреде од којих остају трајни инвалиди, док је материјална штета непроцењива. За десет година нестане читав један мали град.

Саобраћајне несреће са најтежим последицама посебно су учестале са овим летњим данима, када се одлази на годишње одморе, чешће путује, користи лепо време за излете у природу, посете рођацима у унутрашњости. Такође, све је већи број младих који возе мотоцикле, од оних најмањих, до снажних јапанских машина са више десетина коњских снага и који напросто почињу да преплављују улице градова широм Србије.

Где леже узроци најтежих несрећа, како их спречити, или бар смањити њихов број, само су нека од многобројних питања на које саобраћајни и други стручњаци годинама траже одговоре. Да ли смо учинили све што је потребно, што се може, да се број жртава на нашим путевима смањи? Очигледно је, свакодневни извештаји по новинама то показују, нисмо. Јер, само политика пооштрених казни за саобраћајне прекршаје није довољна.

Узроци несрећа су вишеструки и као такви се морају решавати. Од стања на нашим друмовима, који су у највећем делу више него катастрофални, преко саобраћајне сигнализације која је углавном неуредна и неажурна, а веома често збуњујућа и неодговарајућа, преко саобраћајне и опште културе и образовања оних који седају за волан, квалитета обуке возача, па до стања возног парка коме је садашњи просек старости око 14 година.

Руку на срце, осим аутопута од Београда према Нишу и граници са Хрватском, већина осталих саобраћајница је у јадном стању, препуна рупа и закрпа и вожња је на таквим друмовима и за најискусније права лутрија. О томе шта се може на таквим путевима догодити са возилима која су већ дотрајала, слабо одржавана, технички сумњиве исправности и не треба говорити. Довољно је рећи да је најчешћи наведени узрок у извештајима истражних судија после неке тешке несреће: "из непознатих разлога возило је скренуло на супротну страну..." Иза тога се обично крије неисправност неког од виталних уређаја на возилу... Уз овај иде и други, такође веома чест, када се одговорност са путара скида лаконским постављањем саобраћајног знака ограничења брзине, уместо да се пут поправи. И ту је по правилу возач крив, јер "није прилагодио брзину условима пута". Оваквим неодговорним поступањем само се скида законска одговорност, док на жртве нико не мисли. Нема тог возача који је на суду добио спор са путарима ни када је упавши у необележену рупу на путу оштетио своје возило.

У последње време посебно су угрожени мотористи, којих је све више на градским улицама. Углавном су млади, неискусни, са положеним испитом само из познавања прописа, без обуке. Возе обично без заштитне кациге, која је иначе обавезна, несвесни да сваки пад са мотора има најчешће за последицу повреду главе. Возе у условима где нико никог не поштује, без упаљеног светла, неопрезно, а самим тим и изузетно ризично.

Значајно поглавље у овој тужној причи припада ауто-школама из којих излазе недовољно обучени возачи, што је посебна прича...

У организованим европским земљама саобраћају и безбедности се поклања највећа могућа пажња. Не само због чињенице да су добри путеви жиле куцавице сваке развијене привреде, већ и због сигурности својих грађана. Тамо се зна ко је за шта одговоран и нико се не може сакрити иза поменутих флоскула: "услови пута", "непознати разлози", или нечег трећег. Јер, живот је ипак, најважнији и не може се надокнадити.