Енглескиња пише ћирилицом

Иако у венама Тобијасових из Лондона тече коктел од енглеске, немачке и српске крви, са великим утицајем француске, породица се редовно, без обзира на то да ли је на Филипинима, у Женеви, Хонгконгу или Њујорку, окупља уз славску свећу, колач и жито да обележи Светог Николу. То је крсна слава оба родитеља госпође Хелене, по мајци пореклом Лозанић, праунуке и потомка чувеног српског интелектуалца, врсног хемичара и некадашњег двоструког председника Српске краљевске академије Симе Лозанића.

Хелена, која у браку са супругом Питером има двоје одрасле деце Хуга и Ану, рођена је у Енглеској, а обрела се са својима овог пролећа у Београду. Тиме наговештава својеврсни тест о сопственој везаности за корене, али и могућности симболичног повратка и веће присности са Србијом потомака Лозанића којих, према слободним проценама, данас у свету има четрдесетак.

Нигде на свом терену

– Кад сам у Енглеској никад нисам сто одсто Енглескиња, осећам се мало као да сам са стране, неки појмови нису моји. А овде, будући да не говорим језик како треба и врло старински, онда ни ту нисам баш на свом терену. Нисам свесна кад слушам радио и ТВ да је нагласак другачији од онога како сам ја учила да говорим српски, јер нисам имала друштво и нисам одрасла у окружењу где се говори српски, осим са родитељима – износи своју муку Хелена Тобијас. Ипак, без обира на сопствено незадовољство, она врло солидно барата српским. И, вели, без грешке пише ћирилицом, коју је научила одлазећи као мала у цркву.

Први пут је почела да размишља о свом националном идентитету тек на студијама, после неочекиваног питања професора руског језика: "Како се осећате?".

– За мене је увек било нормално да код куће будем Српкиња, а ван куће Енглескиња. Кад год сам слушала или гледала вести, читала енглеске новине, никад нисам веровала све што се писало, примала сам то с резервом. Нисам волела кад се пише нешто против Срба и у мени се нешто бунило – искрено признаје. Додаје да су њени Хуго и Ана свесни њене породице и "њене српске половине", то је и део њиховог идентитета. Иако не говоре српски, осим што понешто разумеју, крштени су у цркви, редовно се брину да за Светог Николу буду код куће, а последњи боравак у Београду су искористили да упознају дух нашег народа и нове другаре. Све то Хелена је постигла без икаквог притиска и кампање, једноставно за децу која су добар део живота провела на различитим крајевима света, парче српског идентитета се – подразумева.

Парче Србије

Први сусрет са Београдом Хелени је остао упечатљив по звончићима око дечјих вратова. Била је то Лазарева субота 1962. године када је са мајком стигла у Србију, после једне од амнестија. Наиме, мајка је са старијим братом илегално напустила отаџбину и кришом се отиснула у Лондон где се након свих ратних година срела са Хелениним оцем, бившим заробљеником у Италији, Браниславом Петровићем, ваздухопловним капетаном војске Краљевине Југославије. Није веровао режиму у Београду и одбио је тамо да се врати. Дете је тада први пут видело оца. У почетку је отац морао, као и остали сличне судбине, напорно да ради у фабрици, а одржавао је везе са својим ратним друговима, којих је у Лондону било поприлично. Мајка је нашла посао у српском програму Би-Би-Сија. Хелена вели да се она родила када су родитељске муке превазиђене, када су купили кућу и почели да живе солидним животом.

Кроз читав живот по белом свету Хелена је увек уз себе имала парче Србије. У томе је наишла на велику подршку свог супруга:

– Мој муж, који је Енглез, али од мајке Немице, а одрастао у Француској – он је као и ја, ни једно ни друго. Зато имамо разумевање једно за друго. Он је већ навикао да седи и слуша српски, иако ништа не разуме, али воли српску храну, највише љуте папричице, ајвар и сарму – вели, истичући да јој је судбина наменила улогу да живи поред мужа у иностранству док он ради. И увек су се на тим дестинацијама дружили са нашим светом, највише и најчешће у Хонгконгу, где је Питер као и у осталим приликама био ангажован на освајању тржишта за једну парфимеријску кућу. Њој је као успомена остало радно место у издавачким пословима "Фајненшел тајмса" и диплома руског и француског језика.