Важно је бити природан

Уз прослављеног грчког редитеља Теа Ангелопулоса, овогодишњи добитник награде "Александар Лифка" за допринос европском филму је наш глумац Велимир Бата Живојиновић. Њему је ово признање уручено на отварању недавно завршеног палићког Фестивала европског филма.

Живојиновићева каријера траје више од пет деценија током којих је одиграо више од 300 телевизијских и филмских улога. Многе су незаборавне, а за оне култне освојио је бројна признања код нас и у свету. "Бата је глумац племенитог кова, симбол времена и сведок домаћих лица, нарави и менталитета народа којем припада, и то све без фолклора и рустикалне реторике", пише критика о Живојиновићу, који не жели да издвоји најдражу улога, али зато искрено признаје да постоје филмови у којима је играо, а није их гледао. 

ИНТЕРВЈУ

После 50 година играња, да ли се издваја нешто као најважније у глумачком занату? 

– Постоје глумци који играју себе, уносе своју природу у улогу и постоје глумци који прилагођавају текст себи, а ту је велика разлика. Уносити себе у лик, то је пропаст за глумца. Увек сам се трудио да проникнем у суштину текста и да пронађем карактеристике лика. Најважније је бити природан, а то значи наћи границу и имати меру, што је још Островски рекао. Права уметност је наћи праву меру. Трудио сам се да је нађем, да ме публика схвати, и да правим ликове који носе јасан живот и карактер, дакле, да се прилагодим ономе што је писац написао, да то пренесем, а да притом будем природан.

Обележили сте филмове о НОБ-у али и црни талас. Шта сматрате значајнијим, репрезентативнијим?

– Постојали су такозвани стрип филмови. Било је време када су наши филмови носили национално-ратни карактер и бележили историју. Они су добили епитет стрип-филмова и велику популарност су доживели у свету. Преносили су наше ратне теме, у њима су наши млади приказивани као врло храбри, као што је Холивуд имао вестерн филмове и каубоје као главне хероје. Јунаци из наших ратних филмова су били јачи од свега. Рат су водили млади, нису сви били тифусари. Били су снажни, јаки момци који су све то изнели. И данас те филмове гледа цео свет, да не говорим о бившем Совјетском Савезу или Азији. Ти филмови су и најбоље продавани и највише гледани, имали су више гледалаца него што има људи на свету.

Каква су сценарија која добијате данас?

– Добијам сценарија за која постоји могућност да се реализују. Углавном их добијем уочи снимања, када је све спремно за реализацију. Тада не одлучујем ништа, већ их само прихватим. Снимају се глупости и на телевизији, а наша литерарна база је у нашим писцима, који се не баве сценаријем, иако је то озбиљна литерарна грана. На људима који се баве филмом је да што више читају. Филмови који су снимљени по романима су међу најбољима јер имају најчвршће сценарије.

Апелујете да се српска кинемаматографија врати литератури?

– Када можемо да финансирамо разне глупости, можемо и филмове по домаћим романима. И у најновијим романима има сјајних прича. Поред награђиваних има и одличних романа који нису добили награде. Треба их открити, пажљиво прочитати и пронаћи блискост са филмом, па тек онда екранизовати. Треба ширити вредност романа, јер она не треба да остане међу корицама. Романе највише популаришу филм и телевизија. Није довољно рећи да је неко добио награду, јер је то капитал који се сакупља годинама. Не памтим да је неки награђени роман код нас екранизован у последње време. Селенићево "Убиство с предумишљајем" ми се чини последњим.

Шангајска телевизија жели да сними серију о лику Валтера, по којем сте стекли популарност у Кини. Да ли ћете играти у њој?

– Жеља Кинеза је да то ураде и ја ћу им помоћи. Снимаће се и код нас, па су ме замолили да им припремим све што могу. Ентеријери ће бити снимани у Кини, а на мени је да им средим све око ауторских права и да им предложим избор наших глумаца, јер ја нећу играти у тој серији. Серија се снима у продукцији Шангајске телевизије, они желе да то сниме и морам све да им припремим што пре, колико ових дана.

Награду "Александар Лифка" примили сте на Фестивалу европског филма у Палићу, једином српском летњем фестивалу међународног карактера. Имамо ли довољно фестивала?

– С обзиром на бројност музичких, требало би да има више филмских и позоришних фестивала. Тиме би помогли средини у којој живимо и народу у Србији. Никада није доста фестивала. Имао сам њух да осетим шта ће се дешавати на нашим просторима. Знајући политичке елементе у тадашњој СФРЈ, знао сам да ће доћи до распада земље. То је било јасно на основу развоја ситуације, јер су се републике постепено оцепљивале. Пулски фестивал сам пренео и поделио по Србији – глумачки фестивал у Нишу, фестивал сценарија у Врњачкој Бањи, а оснивач сам и фестивала у Херцег-Новом, где сам направио "Малу Пулу". Тај фестивал је био замишљен тако да покрива све што је било у Пули.

Како сада гледате на некадашњи Фестивал филмске режије, а данас Херцегновски фестивал на којем ће бити приказивани само српски филмови?

– И данас се одржава Пулски фестивал, макар са једним хрватским филмом, па онда врте старе, југословенске филмове. Најважније је да Херцегновски фестивал, како сте рекли да се данас зове, опстане. Србија тренутно нема такав фестивал, па је неопходно да се фестивал у Херцег новом одржи.

Има ли позива да се поново поклоните публици у Пулској арени?

– Не. Доста су емитовали моје раније филмове у којима сам играо главне улоге, а нема ме на шпицама или сам чак као задњи наведен. То нешто говори.

Смета ли Вам то?

– Не смета ми. То је њихово опредељење, њихова жеља да ме (не) стичу. Када публика погледа филм, она зна да то што пише на шпици није тачно. Играо сам у доста хрватских филмова. Сматрам да је "Бреза" најбољи југословенски филм икада снимљен, што је доказ да филмове треба снимати по националној литератури, као што раде многи у свету, и Руси и Американци.

--------------------------------------------------------------------------

Србији недостаје Лифка

– Свака награда има своју вредност и обележје. Лифка је био човек који је утро пут филму код нас, који је био претеча свега, и зато је та награда важна. Он је схватио шта ће филм значити свету, а данас у Србији недостаје један Лифка, јер се филм види само на фестивалима. Биоскопи су празни, имају мало посетилаца, а и ко ће да иде у биоскоп поред сјајног филмског програма на телевизији. Изгледа једино матуранти, млади љубавници, мада у биоскопима нема више оне атмосфере као некада. Од 1.500 биоскопа успели смо да затворимо 1.400 и зато нам је потребан неки нови Александар Лифка – истиче Живојиновић који увелико снима серију "Сељаци" Драгослава Лазића.