Ко се овде снађе…

У развијеним земљама менаџери за управљање кризама школују се на угледним универзитетимаи лако се запошљавају остварујући перспективне каријере. Један од таквих, представник младе гарде је и „наш човек”, мада је рођени Парижанин, магистар Радоје Марић. После завршене основне и средње школе у Паризу обрео се на високој пословној школи универзитетa у америчкој држави Хаваји. Од 2006. године ради као ризик менаџер у Београду, саветник је извршног одбора у једној овдашњој банци.

Његови родитељи отишли су у Француску крајем шездесетих година и после неколико деценија вратили су се у село покрај Младеновца где су сазидали породичну кућу у којој живи и млади стручњак. Јер, како нам је рекао, навикао је на западни начин живота па се определио за комфор у родном крају оца, на 40 минута вожње до посла уместо становања у некој београдској гарсоњери.

Истина, у међувремену појавила се за њега неочекивана кризна ситуација у виду реконструкције „Газеле”, па не зна колико ће моћи још да издржи свакодневну „миц по миц” вожњу преко моста. Мада о томе није било речи на часовима у пословним школама за сада – истрајава.

Криза – кључна реч

Главни кривац што је постао менаџер за банкарске ризике је професор Мајснер, потпредседник немачке банке у Токију.

– На последипломским студијама већ на првом предавању сугерисао нам је да изаберемо занимање ризик менаџера. Нећете погрешити, у томе је будућност, рекао нам је. Професор Мајснер био ми је касније и ментор за магистарски рад који се бавио кредитним ризиком, прича нам мр Марић и наглашава да образовни систем у Србији није најспремније дочекао изазове и ризике новог доба.

Али то не значи, каже, да немамо људе који имају пуно искуства са најразличитијим кризама, напротив. Мени је професор када сам магистрирао рекао: „Кад успеш у ризицима у Србији то ће бити веома добра препорука ако једног дана будеш желео да се вратиш на Запад, јер у таквом окружењу се треба снаћи”.

Истина, кризе нису специфичност само Србије, (или не дај боже Грчке), оне су старе колико и човечанство. И Библија приповеда да несреће прате човека још од када је изгнан из раја: поплаве, земљотреси, ратови, на том плану се ни до данас ништа није променило.

И у савременој економији кључне речи постале су презадуженост, банкрот, стечај, штрајкови...

Како се изборити са проблемима, предвидети опасност и живети у сигурности?

Као и увек најбоља је превентива, а да би се она успоставила потребни су стручњаци за управљање кризним ситуацијама. Они морају да одговоре на питања како избећи кризу у пословању, смањити могући ризик у банкама, осигуравајућим друштвима, предузећима, и наравно, кладионицама...

Храбри и сналажљиви

Чиме се конкретно бави Радоје Марић?

– Банка за међународна поравнања нам намеће међународне стандарде који се односе на начин на који банке управљају ризицима којима су изложене. Задатак ми је да у пословању банке применим оно што прописују међународни стандарди. Међутим, они нису толико прецизни да све предвиде тако да у таквим ситуацијама долази до изражаја моје академско образовање које ми пoмаже да детаљније разрадим поједине одредбе – објашњава овај млади човек. – Моја улога је да дефинишем методологију којом ће се процењивати кредитна способност клијената и начин на који ће банка мерити колико је изложена ризицима. Доносим стандарде којих се банка придржава када одобрава кредите да не би упала у ризик.

Свака инвестиција собом носи одређени ниво ризика: комерцијалне банке прате шта се дешава са фирмама којима су одобриле кредите, да ли су уплате редовне, како стоји на тржишту, да ли успешно послује. Што се тиче кредитирања становништва, у тој области нема претерано великог ризика за банку. Компаније су изложене тржишном ризику, па непрестано морају да воде рачуна о цени сировина које користе. Рецимо, авио-компаније се труде да имају довољно горива на залихама како их не би изненадио нагли скок цена. Постоје и оперативни ризици, који могу бити и банални, када нестане струја или падне компјутерски систем.

Наш саговорник присећа се својих почетака.

– Дошао сам у Србију усред транзиције, био у неколико банака на интервјуима, и људи одреагују „добро, супер, страни студент, америчка пословна школа, сад ћемо да видимо”, али имао сам утисак да нису довољно добро познавали ову материју – признаје. – Појам ризика је било нешто магловито, али ствари се мењају набоље. То је мој утисак после четири године проведене у Србији.

Да ли је признање или нешто друго, али, Марић закључује: „Овде је народ веома сналажљив, не постоји изазов којег се неће прихватити, некада мало и непромишљено, али храброст не недостаје, а то је за бизнис увек добро”.

Д. Стевановић