Ko se ovde snađe…

U razvijenim zemljama menadžeri za upravljanje krizama školuju se na uglednim univerzitetimai lako se zapošljavaju ostvarujući perspektivne karijere. Jedan od takvih, predstavnik mlade garde je i „naš čovek”, mada je rođeni Parižanin, magistar Radoje Marić. Posle završene osnovne i srednje škole u Parizu obreo se na visokoj poslovnoj školi univerziteta u američkoj državi Havaji. Od 2006. godine radi kao rizik menadžer u Beogradu, savetnik je izvršnog odbora u jednoj ovdašnjoj banci.

Njegovi roditelji otišli su u Francusku krajem šezdesetih godina i posle nekoliko decenija vratili su se u selo pokraj Mladenovca gde su sazidali porodičnu kuću u kojoj živi i mladi stručnjak. Jer, kako nam je rekao, navikao je na zapadni način života pa se opredelio za komfor u rodnom kraju oca, na 40 minuta vožnje do posla umesto stanovanja u nekoj beogradskoj garsonjeri.

Istina, u međuvremenu pojavila se za njega neočekivana krizna situacija u vidu rekonstrukcije „Gazele”, pa ne zna koliko će moći još da izdrži svakodnevnu „mic po mic” vožnju preko mosta. Mada o tome nije bilo reči na časovima u poslovnim školama za sada – istrajava.

Kriza – ključna reč

Glavni krivac što je postao menadžer za bankarske rizike je profesor Majsner, potpredsednik nemačke banke u Tokiju.

– Na poslediplomskim studijama već na prvom predavanju sugerisao nam je da izaberemo zanimanje rizik menadžera. Nećete pogrešiti, u tome je budućnost, rekao nam je. Profesor Majsner bio mi je kasnije i mentor za magistarski rad koji se bavio kreditnim rizikom, priča nam mr Marić i naglašava da obrazovni sistem u Srbiji nije najspremnije dočekao izazove i rizike novog doba.

Ali to ne znači, kaže, da nemamo ljude koji imaju puno iskustva sa najrazličitijim krizama, naprotiv. Meni je profesor kada sam magistrirao rekao: „Kad uspeš u rizicima u Srbiji to će biti veoma dobra preporuka ako jednog dana budeš želeo da se vratiš na Zapad, jer u takvom okruženju se treba snaći”.

Istina, krize nisu specifičnost samo Srbije, (ili ne daj bože Grčke), one su stare koliko i čovečanstvo. I Biblija pripoveda da nesreće prate čoveka još od kada je izgnan iz raja: poplave, zemljotresi, ratovi, na tom planu se ni do danas ništa nije promenilo.

I u savremenoj ekonomiji ključne reči postale su prezaduženost, bankrot, stečaj, štrajkovi...

Kako se izboriti sa problemima, predvideti opasnost i živeti u sigurnosti?

Kao i uvek najbolja je preventiva, a da bi se ona uspostavila potrebni su stručnjaci za upravljanje kriznim situacijama. Oni moraju da odgovore na pitanja kako izbeći krizu u poslovanju, smanjiti mogući rizik u bankama, osiguravajućim društvima, preduzećima, i naravno, kladionicama...

Hrabri i snalažljivi

Čime se konkretno bavi Radoje Marić?

– Banka za međunarodna poravnanja nam nameće međunarodne standarde koji se odnose na način na koji banke upravljaju rizicima kojima su izložene. Zadatak mi je da u poslovanju banke primenim ono što propisuju međunarodni standardi. Međutim, oni nisu toliko precizni da sve predvide tako da u takvim situacijama dolazi do izražaja moje akademsko obrazovanje koje mi pomaže da detaljnije razradim pojedine odredbe – objašnjava ovaj mladi čovek. – Moja uloga je da definišem metodologiju kojom će se procenjivati kreditna sposobnost klijenata i način na koji će banka meriti koliko je izložena rizicima. Donosim standarde kojih se banka pridržava kada odobrava kredite da ne bi upala u rizik.

Svaka investicija sobom nosi određeni nivo rizika: komercijalne banke prate šta se dešava sa firmama kojima su odobrile kredite, da li su uplate redovne, kako stoji na tržištu, da li uspešno posluje. Što se tiče kreditiranja stanovništva, u toj oblasti nema preterano velikog rizika za banku. Kompanije su izložene tržišnom riziku, pa neprestano moraju da vode računa o ceni sirovina koje koriste. Recimo, avio-kompanije se trude da imaju dovoljno goriva na zalihama kako ih ne bi iznenadio nagli skok cena. Postoje i operativni rizici, koji mogu biti i banalni, kada nestane struja ili padne kompjuterski sistem.

Naš sagovornik priseća se svojih početaka.

– Došao sam u Srbiju usred tranzicije, bio u nekoliko banaka na intervjuima, i ljudi odreaguju „dobro, super, strani student, američka poslovna škola, sad ćemo da vidimo”, ali imao sam utisak da nisu dovoljno dobro poznavali ovu materiju – priznaje. – Pojam rizika je bilo nešto maglovito, ali stvari se menjaju nabolje. To je moj utisak posle četiri godine provedene u Srbiji.

Da li je priznanje ili nešto drugo, ali, Marić zaključuje: „Ovde je narod veoma snalažljiv, ne postoji izazov kojeg se neće prihvatiti, nekada malo i nepromišljeno, ali hrabrost ne nedostaje, a to je za biznis uvek dobro”.

D. Stevanović