Воли велике формате

Опет је фотограф Милош Надаждин био у центру пажње протеклих дана. Лепим поводом: отворена је његова изложба „After dark” у простору „Супермаркет”, коју је месецима припремао. Мада су га и овом приликом по милионити пут неки питали „како је то сликати Цецу”. Кад је неко, попут Милоша, један од наших најпознатијих уметничких фотографа, испред чијег објектива су прошле силне познате личности, и таква знатижеља је разумљива. Само што је њему досадило да о томе говори, јер лица испред објектива се мењају а увек је битно само једно – направити добру фотографију.

Питамо овог тридесетогодишњака ко је крив или заслужан за његову успешну каријеру, где је радио и стицао искуство, да лиму је неко био узор и ко га је упућивао у тајне добре фотографије.

– Као и сваком уметнику, идеје долазе саме од себе. То је један креативни процес који се дешава свакодневно и у сваком тренутку. Инспирацију налазим на сваком кораку, у људима око себе, улицама, времену… – каже Милош.

У галерији смо приметили доста његових црно-белих фотографија, иако би се ово можда могло назвати ером колорних снимака. Интересује нас шта је по њему добра фотографија.

– Лично више волим црно-белу фотографију.Она у себи садржи одређену мистерију, јер ми свет не видимо црно-белим очима.

Професионалац сам и сматрам да, било ког посла или ангажмана се прихватим, то мора да изгледа достојно објављивања – одговара.

Милош Надаждин је рођен у Београду и ту је завршио основну школу. Када је пошао у средњу, преселио се у Берн у Швајцарској. Тамо је фотографију изучавао као главни предмет. Већ тада је знао, каже, да ће она бити његов животни позив. Иако је по повратку у Београд завршио Филолошки факултет.

– Усавршавање још нисам завршио и надам се да никад нећу. Јер, оног момента када будем помислио да нема даље, значиће да је настао проблем – признаје.

Мада је фотографија само један тренутак у времену, Милош се труди да је учини вечном.

– Фотографија никада неће изумрети и у скорије време ништа је неће заменити. Може да изумре штампани медиј, али фотографијаће само прећи из штампаног у дигитални облик – уверава нас.

Свој раскошни таленат овај млади уметник пре свега је доказао на пољу модне и уметничке фотографије, а широј јавности скренуо је пажњу када је пре неколико година урадио серијал изванредних фотографија за естрадну звезду Светлану – Цецу Ражнатовић. Шта још снима и објављује?

– Првенствено сам модни фотограф и у опису посла ми је сарадња са познатим личностима. Због њих се мој рад може видети не само у галеријама већ и на омотима њихових музичких издања, плаката, насловних страна.Али, радим и модне каталоге, насловне стране модних магазина, модне едиторијале …– подсећа. Воли, каже, да слика и за изложбе, и то фотографије великих формата које заузимају пола зида у нечијој соби.

– Волим да радим све, јер управо та мешавина разних послова чини да све буде интересантно и занимљиво. Мислим да би ми било досадно да радим само једну врсту фотографије. Такође волим и велике формате. Наравно да ми импонује када видим да мој рад заузима место у нечијем дому или радном простору и оплемењује га – искрен је уметник.  

И зидове свога стана Милош је украсио својим фотографијама са изложби. Али, има и фотографије које су радилеи друге колеге.Допада му се да стави на зид и фотографије са путовања. Њих такође има доста, јер се увек труди да сними дивне пределе које посети. Сваки пут себи каже да више никада неће теглити свој велики и тежак фотоапарат иувек се превари и понесе га!

Многи сматрају да је скупа опрема предуслов за добру фотографију. Он не дели то уверење. 

– Напротив, сматрам да је опрема секундарна. Улажем у опрему и мислим да је пожељно да буде квалитетна да би се технички услови испунили. Али је небитно да би се „ухватила” емоција у фотографији! – додаје Милош.

Овај велики путних је далеко стизао…

– Последње путовање ми је било пословно, путовао сам у Кан, Монако и Ницу. Обожавам да путујем. Посебно сам фасциниран Кубом. Рај на земљи.Али признајем, волео бих да живим у Риму. Вечни град. Топао и безгранично инспиративан.

Када је неко уметничка душа, не може ни без музике. Милош слуша разноврсне жанрове, а у последње време слуша нови албум од Шаде. Последњи пут је био на концерту КрисаРија и прилично се разочарао.

Иначе, напомиње да се труди да време проводи са људима које воли и које цени. Само се са таквима и дружи. Нема их пуно, али су квалитетни!

Уважава свачију критику, али се не обазире много. Сматра да је врло тешко направити разлику између добронамерне и злонамерне критике, па се и не труди. Много више обраћа пажњу на жеље онога кога слика.  

– Уважавам жељу ако се ради о послу. Не либим се да направим компромис, али и да посаветујем људе. Мислим да је битно да клијент буде задовољан, али свакако убацујем и своје идеје и свој лични печат у све што радим. Туђе жеље не уважавам само када радим фотографије за себе или за своју изложбу – напомиње. 

Каријера

Фотографије Милоша Надаждина су објављиване у најпопуларнијим модним часописима и издањима, јер се 2004. године озбиљно посвети том послу. Кроз објектив је „видео” готово све звезде домаће естраде од Цеце Ражнатовић, Здравка Чолића, Жељка Јоксимовића, Александре Ковач, до Наташе Беквалац, Емине Јаховић... Реализовао је каталоге за познате модне куће. И приредио прву изложбу за своју душу и пријатеље пре две године, попут ове најновије.

Силе мрака и светлости

На досадашњим фотографијама Милоша Надаждина навикли смо да видимо многе познате модне и естрадне личности. Међутим, тема његове последње изложбе „Афтер дарк” била је вечита борба сила мрака и светлости. На његовим радовима представљена су обнажена тела везаних жена и мушкараца. Шта га је инспирисало?
– У данашњем друштву намеће се питање да ли смо колективно оболели од такозваног стокхолмског синдрома, а закључак је да смо, ипак, првенствено таоци себе самих. Услед слабости карактера човек често бира лакши пут – пут идентификације са горим. Рационализацијом бежи од одговорности и уљуљкује се у комфор неактивности. Као метафора стеге појављује се оно што човеку намеће друштво, али и оно што чини самом себи. И кад се потпуно оголи оне остају – као симбол добровољног поробљавања. Нажалост, човек је велики завереник. Полази му за руком да сакрије истину, не само од других, већ и од себе. Живи у илузији не схватајући да љубав искључује страх, тамо где она постоји нема захтева, очекивања, зависности. Тек када то прихвати, ослобађа се свих илузија и ступа у додир са стварношћу.... – објашњава аутор са филозофског становишта.

П. М.