Детектив који љуби

У земљи у којој је људски живот оволико јевтин, бити плаћени убица, бар литерарни, уопште није неко уносно занимање. Друго је то у Америци, посебно ако си Мики Спилејн, "трговац колико и писац", како је сам о себи говорио. Можда, презасићени реалним, наши читаоци немају потребу за измишљеним насиљем, можда су наши издавачи лоши трговци, можда је "лепше с културом", тек, на нашим киосцима више нема ни трага нечему налик на некадашњу загребачку едицију "Траг" у којој смо први пут имали прилику да сретнемо Мајка Хамера. Приватног детектива који је немилосрдно "лишавао живота" у просеку по десетак епизодних ликова по роману Микија Спилејна.

Мајк Хамер настао је 1947, из нужде – Спилејну, младом хиперпродуктивном писцу текстова за стрипове било је потребно хиљаду долара да доврши кућу коју је градио. За девет или деветнаест дана, није се сећао тачно, написао је свој први роман "Ја, Порота" (I, The Jury), однео га издавачу и... И онда му није умро деда оставивши му милион долара, већ је издавач, гунђајући због превише мртвих и превише секса у рукопису, од штампара наручио милион примерака.

Није лоше за прво издање? За којим су, у наредних неколико година, следила и нова издања и нови наслови. Укупно седам, у тренутку када је Спилејн направио десетогодишњу паузу као романописац, почетком педесетих. Званично објашњење било је његово приступање Јеховиним сведоцима, уистину, његови "петпарачки романи" држали су седам од десет места на листи најпродаванијих књига свих времена, вероватно није имао потребе да пише. "Имате среће што нисам написао још три романа", одговарао је мање успешној конкуренцији која је с гнушањем коментарисала стање на бестселер листама.

Први филм снимљен по његовим романима – I, The Jury – појављује се 1953. (римејк 1981), а онда следе The Long Wait 1954, Kiss Me, Deadly, 1955, My Gun Is Quick 1957. и прва, од три, телевизијске серије о Мајку Хамеру, 1958. (Наша телевизијска публика сећа се друге, у којој је Хамера играо Стејси Кич) Спилејн прекраћује време пишући за филм и телевизију, глуми самог себе у филму Kiss Me, Deadly, а 1963. у филму The Girl Hunters игра свог јунака Мајка Хамера.

Нове "џепне" авантуре Мајка Хамера појављују се 1961, на радост милиона Спилејнових читалаца. Иста "четрдесетпетица", иста недодирљива секретарица Велда, иста слабост на плавуше, исти непријатељи. Увек су то или комунисти или мафија и њој сличне организације. Хамер не решава компликоване детективске загонетке, попут Чендлеровог Марлоа. Он је напросто осветник, антикултурни амблем хладног рата, "сам свој хладни рат" заправо. Овај пут чак и критика успева да пронађе понеку лепу реч за њега, "чак и стари непријатељ Микија Спилејна, а ја то свакако јесам, мора да му призна изворну снагу и виталност, као и убедљивост која недостаје његовим имитаторима", пише Ентони Баучер.

Снага и виталност свакако није недостајала Спилејну, још мање његовом јунаку Мајку Хамеру. Током педесет година дуге "каријере приватног детектива", Хамер је "зарадио" безброј удараца, убодних рана, метака... али ниједну седу влас! Све до последњег романа, Black Alley, 1996, у којем Хамер нагло стари?! Буди се из коме после једног рањавања, проналази убицу пријатеља и некакве силне милијарде које је склонила мафија, све већ виђено, али и чини дотад незамисливо – први пут признаје љубав Велди, својој заносној, верној секретарици, незаобилазној у свакој авантури. На жалост, има лекарску забрану да ту љубав и "конзумира"... Он који је пола века "љубио и убијао", а често се радило и о истом "објекту", на крају је поклекао.

Мики Спилејн поживео је још десетак мирних година, укупно 88, на свом имању у Јужној Каролини. Одан породичном животу, у сва своја три брака, умерен у пићу, ненасилан члан верске заједнице Јеховиних сведока, приватно је био сушта супротност свога јунака. Од оружја је носио једино дозволу за његово ношење. Никада није јурио за публицитетом – долазио је сам. Али га није ни одбијао, десетак година је, већ времешан, снимао рекламе за пиво?! Био је мање-више равнодушан према чињеници да последњих година у Америци не излазе нова издања његових романа. Сто тридесет милиона примерака продатих широм света било му је, ваљда, довољно. "Ја сам пети најпревођенији писац свих времена", говорио је, "после Лењина, Толстоја, Горког и Жил Верна. А ова прва четворица су мртва." Од 17. јула 2006. их је петорица.

--------------------------------------------------------------------------

Правна држава

Током седамдесетих, на снимању једног филма о Мајку Хамеру у Енглеској, појавио се Били Хил, тадашњи "лондонски Ал Капоне", и пожелео да упозна Спилејна. Спилејн је новог познаника упитао зна ли где може да се набави "поштена четрдесетпетица", будући да је био незадовољан реквизитом, ружним шпанским пиштољем који су Хамеру наменили у филму. Били Хил се сутрадан појавио на снимању са 24 различита исправна пиштоља калибра .45, заједно са муницијом, и поклонио их славном писцу. Један ће, ваљда, одговарати? Оно што је Спилејна највише фасцинирало у овој анегдоти је чињеница да је Боб Фелоус, продуцент филма, сутрадан једноставно отишао и регистровао све пиштоље.