Одбор као билборд

За политичкерекламне поруке, посебно оне у кампањама, странке су дужне да плате закупљени простор. А управо су политичко-рекламне поруке, како се чини, разлог што јеДраган Тодоровић, председавајући овог скупштинског тела,прошле недељехитно заказаоседницуОдбора за безбедност.

И шта је друго ако не политички маркетинг покушај да чланови Одбора за безбедност расправљају о приватизацији Луке „Београд” и Новости? Зар није то посаонеких других органа, на пример Агенције за приватизацију или Управе за спречавање прања новца? Мора да је свима нама промакла вест да Одбор за безбедност више не контролише безбедносне службе и полицију, већ се бави преиспитивањем приватизација?

Шта је друго, ако не политички маркетинг, чињеница да је умало Одбор за безбедност расправљаоо оптужбама које је изрекао бегунац од правде Станко Суботић, оптужен за шверц цигарета, а да он за изнете тврдње није пружио доказе. Дали је уопште скупштина место где би требало да се расправља о ономе што изрекне особаса потернице? Или би то требало да буде суд?

Свакако је за похвалу то што седница Одбора за безбедност јуче није одржана, јер би у супротном то направило преседан из којег би се тешко ишчупали. Замислите само да је јучерашња седница одржана. Чули бисмо низ политичких оптужби на рачун политичких опонената, а ни за корак не бисмо били ближи истини да ли су Мирослав Мишковић и Милан Беко остали дужни Станку Суботићу 50 милиона евра. А шта би се десило после тога?

Онда би скупштински Одбор за безбедност морао да се састаје сваки пут кад неко ко је осумњичен, оптужен, осуђен или се налази на Интерполовој потерници без доказа оптужио било кога да му дугује новац. Да ли би испитивање тих тврдњи онда био посао скупштине или полиције, тужилаштва и суда?

С друге стране, да је седница Одбора за безбедност јуче одржана, у Србији више не би било уличних протеста. Онда сваки радник у Србији, незадовољан приватизацијом, не би имао потребу да излази на улицу, већ би захтевао расправу Одбора за безбедност. Јер, у чему је разлика између приватизације Луке „Београд” и Новости од приватизацијебило ког другог предузећа у Србији?

На крају, зар не би било лепо кад би у Србији свако радио свој посао. Како би, за промену, било кад би одбегли бизнисмен показао папире који доказују да му неко није вратио 50 милиона евра? Тада би, када сеиспостави да ти докази постоје, у целу причу могли да се укључе полиција, тужилаштво и суд, и испитају прво одакле Станку Суботићу 50 милиона евра, па онда да виде шта су Мишковић и Беко урадили са тим парама.

И посебно, да ли је илузорно тражити да Одбор за безбедност Скупштине Србије ради оно што му је посао – да контролише безбедносне службе и полицију?