Дневник једне труднице

И таман када сте помислили да сте завршили са свим школама и дипломама, предавањима, испитима и осталим "цимањима", ових дана неочекивано стиже још један сертификат – за успешно завршену школу родитељства. Изгледа да је тачна она изрека – Човек се учи док је жив. Зар вам се не чини да као да је од свих ваших диплома ова последња, ипак најважнија? И док вам се већ пожутела и исфлекана факултетска диплома вуче по прашњавим полицама, чекајући да добије свој прави смисао, најновија потврда успешног школовања убрзо ће бити употребљена у правом, стварном животу. Ускоро ћете моћи да примените све своје новонаучене вештине, а диплома више неће бити само безвредан папир којим се изгледа још само ваши родитељи диче. Зар вам се у овом тренутку не чини много важнијим како се пресвлачи и купа беба од свих оних једначина и теорија које су можда још једино остале архивиране у последњој фиоци вашег малог мозга?

По чему се све то разликује ова школица од оне велике – мастер? Као прво, у ову нову се са радошћу иде. Први пут вам није тешко да устајете сабајле не би ли случајно прескочили неко предавање. Затим, са таквом пажњом слушате шта то паметно имају да вам кажу патронажне сестре и педијатри да вам се понекад чини да упијате свe знање као сунђер. Копкају вас многа питања. Активно учествујете на часовима, непрестано се јављате да чујете још понеку чињеницу – једном речју, постајете бубалица, шлихтара из првог реда, идеалан "ђак" каквог би сваки предавач пожелео. Претварате се у своју супротност. Постајете све оно што никада нисте били. Заправо, постајете прави родитељ.

А најзанимљивије од свега јесте што ову школу похађају и драге нам тате. Они су тек прави радозналци. Ћалци се у све разумеју. Њих занима и како се превија пупчана рана, и како се држи беба и да ли је боља памперс пелена од обичне тетра и шта то значи шведско повијање... Ама, у овој науци они дефинитивно предњаче. Ми будуће мајке од њих просто не можемо да дођемо до изражаја. А тек када крену да се јуначе како ће они бити најхрабрији на порођају, како ће тешити своје драге у порођајној сали, држећи им руку и мазећи им потиљак, како сигурно неће пасти у несвест када крене порођајна акција и како ће први загрлити своје чедо пожелевши му добродошлицу... Њима све то изгледа као акциони филм. Баш су слатки! Али немају појма. Обично сви они заврше у "шок соби" са чашом воде и коцком шећера у руци. Тако бар каже искусна бабица Мила. А мајке, као и увек, постају победнице, спремне да у наручје прихвате и своју бебу, али и ову другу џиновску – мужа! Нема везе, разумемо их ми. Бар се труде да нам смање панични страх који из дана у дан расте што је ближи порођај. Уз њих нам је бар лакше! Понекад нас заварају и увуку у свој филм, па почнемо да верујемо да ће све бити лепо као у холивудској сапуници. Знате оно – сви су насмејани, лекари су духовити и све се заврши "пре него што кажеш пиксла". А у наручје добијеш већ велику задовољну бебу која већ малтене хода и прича.

А тек да видите тате на кондиционом тренингу трудница! Толико се уживе у хорско дисање, па почну и сами да опонашају породиље. Шиштање и дисање чини им се као већ добро позната мелодија, тако да није ни чудо када ноћу почну да хрчу у том ритму.

Међутим, нисмо ни ми дебеле боље. Када почнемо вежбе на струњачама, личимо у најмању руку на Дизнијеву нилску коњицу у балетској одежди. Знате, ону крупну даму што плеше Лабудово језеро! Просто се упитате да ли сте то она иста ви која је са таквом спретношћу и лепршавошћу дизала тегове и скакала по степеру у теретани. А сада не можете да направите ни један једини чучањ. Уосталом, шта ће вам сада теретана када већ имате велики тег око стомака. Ноге ће вам после порођаја сигурно бити мишићаве као у атлетичарке. Ништа не брините, за ваш фит-изглед беба се већ постарала.