Малени нерешиви проблем

Иако су још они давни Латини рекли како ничег новог под Cунцем нема, старији ће се читаоци сјетити случаја Шефке Хоџић чији је монструозни злочин (вадила је новорођенче из живе труднице) својевремено не само запањио овдашњу јавност него уједно представљао такву новост, која је својом драстичношћу и сулудошћу обилато демантовала прастару латинску сентенцу.

Историја се, међутим, како би духовито рекао мој покојни пријатељ Воја Деспотов „не понавља, не понавља, не понавља”, па тако ових дана сазнајемо да је „земунски клан” имао између осталог и своју медицинску испоставу у регуларним здравственим установама (државној клиници, чак болничком центру) чија је улога и задаћа била да докторским средствима оконча оно гдје би класична мафијашка средства евентуално омашила. Другачије речено, ако би ту и тамо неки несретник при ликвидацији остао жив (али рањен), у акцију би требало ступити њихов доктор (наводни спаситељ) и жртву у болници докусурити умјесто да је, по Хипократовој заклетви, спаси.

Ово чудо, ова катастрофа по многим димензијама увеликo надмашује примјер споменуте сумануте Шефке јер је она свој злочин починила као усамљена луђакиња, док докторска братија наводно наступа као добро увјежбани оркестар у филхармонији организованог криминала. Али зашто у претходној реченици постоји уметнута ријеч „наводно”? Зар се о страшном догађају није говорило у суду, на претресу? Зар није свједочио такозвани заштићени свједок, којему једни вјерују, а други свеједнако не вјерују?

Можда се највећи проблем данашњег часа (а овдашњег друштва) управо и крије у тој малој и скромној ријечи, која је овдје стављена под наводнике. Ми, наиме, већ дужи низ година уопште не знамо, нити можемо знати, шта је истина у нашем животу јер се на њезино мјесто (на мјесто истине) удобно углавила, такорекућ угнијездила, лаж. И због тога што је то тако (што је лаж замијенила истину) сад се и налазимо ту гдје јесмо и одакле нисмо у стању мрднути ни десно ни лијево, ни горе ни доле, ни напред ни назад. Укопани у мјесту, заробљени посвемашњом несигурношћу, ми чак и у привредном пословању деведесет одсто времена и енергије трошимо у провјеравању истинитости неког податка (ликвидности, бонитета итд), а свега десет одсто у самом послу. А како у послу тако и у свему осталом, све тамо до краја, до злочина.

Како заиста знати јесу ли наречени доктори (наводни припадници, односно помагачи ,,земунског клана”) надмашили злогласног Менгелеа, медикуса манијака из нацистичких концлогора, или је у питању поштена а опањкана медицинска чељад, која није згазила ни мравца а некмоли свога пацијента? Да без резерве и без остатка, тј, без сумње и зазора вјерујемо свједоку покајнику, ономе што је некоћ и лагао и крао (а можда и убијао) да би одједаред, оптужујући друге, говорио истину? А шта, опет, ако угурсуз ипак не лаже и ако су се грозоте баш тако догађале, тј. ако су ови други инјекцијама обављали оно што први не би хеклерима?

Једино што се поуздано зна јест чињеница да су неки људи мртви, али то сазнање не само што неће никога утјешити него додатно оптерећује читаву ствар. Ем постоји жртва, ем се не зна од чега је умрла, ем не постоји кривац нити ће бити приведен правди.

Као сваки прави проблем ни овај се не зауставља на једном (па таман и овако трагичном) примјеру. Чак кад би се неким чудом и разријешила недоумица и нејасноћа конкретног случаја, суштина невоље би остала иста. Најлапидарније, да се сажети у питање – можемо ли будућност (истину, извјесност, егзистенцију, правду итд.) градити на исказима свједока покајника? Постоји ли за такве вредности солиднији темељ или да вјерујемо једино мртвацима?