Истином на Ватикан

Влада у Берлину именовала је специјалног опуномоћеника за истрагу сексуалног злостављања малолетних штићеника у римокатоличким организацијама за младе. Функција, де факто у рангу министра, и задатак поверени су Кристини Бергман, у претходној влади – социјалдемократски министар за питања породице.

Убеђени противник клерикализма Кристина Бергман – агностик по опредељењу: не оспорава постојање вишег бића, али не верује у Бога, јер његово постојање није научно доказано – била је један од кандидата за функцију министра унутрашњих послова. Не сумња се да ће њен рад уродити плодом. Први резултати очекују се пре 23. априла. Тог датума би специјална владина комисија, званично, требало да почне са радом. Трио – министар правосуђа Сабине Лојтхојзер-Шнаренбергер, министар просвете Анете Шаван и министар за питања породице Кристина Шредер – председаваће Округлом столу за којим ће бити договорене мере пооштравања законских регулатива кажњавања педофила – пре свега оних који су до сада благо или блаже третирани – захваљујући чињеници да су били црквени званичници.

Одговорност појединаца и Цркве

По вољи млађег коалиционог партнера, либерала, требало би да буде уведена и законска обавеза подвргавања починилаца одговарајућој терапији, без обзира на то да ли се њихов преступ сматра застарелим у смислу закона. Постоји, такође, сагласност владајућих странака и парламентарне опозиције о наметању обавезе Цркви да обештети жртве педофилије.

 „Црква мора да сноси материјалну одговорност за поступке својих свештеника, као што банке сносе одговорност пред штедишама за евентуалне малверзације својих чиновника”, истакла је утицајни посланик Зелених у Бундестагу Ренате Кинаст, истовремено и председавајући организације „Хуманистички покрет”, која се залаже за укидање „савременог конкордата”, прећутних црквених привилегија, дакле.

По садржају и оштрини наума слична дискусија покренута је и у Аустрији. У алпској републици критика је усмерена на закон о застаревању предмета: „Рачунање времена до застаревања смело би да ступи на снагу тек пошто жртва стекне право да води судске поступке (пунолетство), односно када постане психички способна да иступи у јавност”, предложио је Мајнхард Лукас, вођа пројекта за истраживање клаузалних последица наслеђа порекла при Институту за цивилно право у Линцу.

Папа на удару критике

Уз Немачку и Аустрију, сличне мере би могле да погоде још неколицину земаља ЕУ. Подсећања ради, сексуално злостављање штићеника у католичким интернатима и омладинским организацијама, од стране католичких свештеника и лаика, месецима мобилише јавност широм континента. После откривања вишедеценијског заташкавања сексуалног злостављања деце у Ирској од стране свештеника, клупко срамоте почело је да се одвија од Холандије, преко Данске, Немачке, Аустрије, Швајцарске, до Италије. У Немачкој, на пример, скандал је погодио 22 од укупно 27 бискупија.

У Аустрији се свакодневно (раз)откривају нови случајеви, а према најновијој анализи, више од милион верника намерава, због ове афере, да иступи из Цркве.

У Немачкој, како показују најновија емпиријска истраживања, свега 17 одсто испитаника има поверења у римокатоличке институције, а нешто више, 24 одсто, сматра папу Бенедикта Шеснаестог веродостојном личношћу. Папи се, пре свега, приписује кључна кривица за заташкавање скандала педофилије –  био је, у функцији кардинала префекта, аутор кључног регулатива из 2001. године „De delictis gravioribus” (о тешким злоделима), којим је Ватикан изричито наложио држање у тајности (сексуалног) посртања свештенства.

Милош Казимировић