Оја, ноја, параноја

Сам наслов првог епа у историји ,,Еп о Гилгамешу” говори да се ради о песничком делу. ,,Махабхарата” и ,,Рамајана” имају и до 20.000 стихова. Да би неко у прошлости своју философију пласирао, морала је бити исказана у стиховима. Тако је било све до Моруса и Хобса.

Али и после је српски песник Петар Петровић своју философију исказивао у стиховима у ,,Горском вијенцу” и још више у ,,Лучи микрокозми”. Проза је након тога преузела примат. Тако неки тврде да је прозу Марксовог „Капитала” до краја прочитало само двоје људи – преводилац и лектор. Ја сам дошао до 52. стране и није ишло даље.

Али и данас постоје књижевници који користе стих да искажу своје мисли. То је Ацо Ђуровић, који у више књига, искључиво стиховима, исказује своје мисли, али и Ђуро Шушњић, код којега мелодика, ритмика и склад реченице има поетски штих.

Народ је увек неговао стих у својим мудростима. Тако ће рећи: ,,Какво дрво такав клин, какав отац такав син” или ,,Да је она шта вредела у своје би се село удала!”, као и социолошке теме, на пример: ,,Херој наш Јосип Краш, храбро се борио и у кекс претворио!”

Следи прича о све проширенијој пошасти нашег доба. То је параноја, облик душевне болести који се искрао из психијатријских установа и преселио на места где би се то најмање очекивало. Код ње налазимо придавање веће важности речима, делима, поступцима или мислима, веће него што им у стварности припада.

Тако се особа оболела од мегаломанског облика параноје поистовећује са значајним личностима из историје. Ненадмашно су то описали руски хумористи Иљф и Петров описујући једну психијатријску клинику у којој пацијенти забрањују новом болеснику да се представља као махараџа, јер „већ имају шест махараџа у соби”.

Следећи традицију античких мислилаца покушао сам приближити тај душевни проблем на њихов начин. Ако откријете да се у следећим речима нешто римује, знајте – било је намерно.

Кад брига моја постане Твоја, рађа се стање душе звано параноја, све више је људи таквог соја, ускоро им се неће знати ни броја. За душу је то стање горе од гноја, обузима је попут јата, крда, роја, гуши је опседа, није више своја, распиње се на сто оштрих набоја. За њу треба велике мржње доза, иако црна, вешто се боји роза, ако лаже рог никад не лаже коза, злобе и зависти открива је поза. Најгоре је бити објект параноје, бориш се с лудом да сачуваш своје, од многих зала понајвеће то је, душу ти распињу на туђе разбоје. Параноици, нажалост, нису глупи, но им је душа у црној рупи, умочена у отров мржње скупи, шири се ко вест о скраћењу у трупи. Код њих су мисли замениле тезе, са стварношћу су изгубиле везе, паметне они држе за билмезе, кују им окове од бола и језе. Све што су други они би хтели бити, без покрића се замишљају у свити оних који припадају некој елити, а сами немају биће за чашу попити. Ако у обитељи истомишљеника нађу, редовно праве комшијску свађу, у подземље душе најдубље сађу, правдање за све, сем за лудост нађу. На свету је све више таквих јадника, што од човечанства праве болесника, све јаднија се чини друштвена клика, где год се окренеш, ето параноика.

Док се мало опустиш раде ти о глави, иза сваког радника, параноик прави, не дај боже да помислиш о слави, ето га, ко удав у прах да те смлави. Нишчи духом, праве се да све знају, боље виде у паклу а себе у рају, потмуло из потаје слабости вребају, соком туђе боли душу напајају. Било би лако да и друштво није тако, док се паметан од власти одмак’о, параноик је све више у власти скак’о, сад га се отарасити не мо’ш никако. Појава се јако проширила по свету, Folie a deux је тако лудост у дуету, но, и то је само пупољак у цвету, према онима који с атомима прету. Није далеко време да један лош ђак, поставши у међувремену луђак, може да шмркне хероин ил’ крак, притисне дугме и Земљу дигне у зрак. Како је настала општа криза морала, психијатри су немоћна шачица мала, која је некад неке одговоре знала, данас их је сила лудости надвладала.

Мој колега Божа верује у здраву параноју, но треба се склањати том соју, њима су важне само њихове овце на броју, због њих ће жртвовати главу твоју. Параноици негују спољни привид нормале, анонимно, из заседе људе „пале”, себе сматрају највећим, ал’ лукаво глуме мале, наивни су склони чак и да их жале. Некад судски списи крију процесног кверуланта (тужибабу), тај мења и по шест адвоката, узме на зуб комшију, али и рођеног брата, и до смрти му се не скида с врата. Како тај с параграфима спретно барата, понеки судија га олако схвата, не види пред собом парничара од заната, који своју лудост у пресуде замата.