Бирократе сметају

Претварање напуштених и урушених индустријских постројења у места за разноврсна културна дешавања тема је о којој се у нашој престоници за сада само говори, док је у градовима Европе и САД то већ заживело. Недавно смо писали о инетернациналном пројекту SAIT (којим се код нас бави Завод за проучавање културног развитка) у чијем средишту је управо "урбана рециклажа" односно трансформација фабричких постројења која више нису у функцији у вишенаменске уметничке и пословне комплексе.

Код нас су нерешени власнички односи велики проблем, али и чињеници да су инвеститори увек више расположени да овакве објекте претворе у нека комерцијална и финансијски исплатива места. Рецимо, Стари млин SAIT је проценио као погодан да постане културна оаза Београда, али недавно се могло чути да инвеститори имају намеру да тај простор претворе у луксузни хотел.

Не треба заборавити да је позориште КПГТ Стара шећерана на Чукарици било познато по занимљивим представама, а како нам је укратко рекао Љубиша Ристић, тренутно се овај простор реновира после пожара и припрема за наступајућу позоришну сезону. Иако идеја о урбаној рециклажи за сада живи само на папиру, питали смо неке познате суграђане шта мисле о оваквом културном пројекту.

Владимир Арсенијевић, писац и уредник издавачке куће "Ренде", каже да су многи градови у Европи већ увелико искористили најразличитија напуштена индустријска постројења и претворили их у алтернативне културне центре.

– Београд је пун урушених и полунапуштених објеката, простора има више него што има идеја, питање је само колико има живости и храбрости у начину размишљању на ову тему код градских структура, али и код самих људи који би их користили. Погрешно је очекивати, да политичар са краватом дође и каже: хајде људу направите од овог простора нешто алтернативно и уметнички. Они су бирократе и то не раде. Ако њих питате продаће просторе банкама. Чини ми се да су млади постали мало индолентни и да очекују иницијативу из једног јединог извора – политике. Нама уопште није потребно да такве ствари долазе одатле – каже Арсенијевић.

Милена Стојићевић, директор Белефа, рекла нам је да Белеф центар истражује амбијентална места у граду, која су на неку начин запуштена или су у другим наменама и ставља их у контекст културних дешавања и уметничких програма.

–У том смислу су нам занимљиви и напуштени фабрички простори. Наша истраживања су сарадња са студентима последипломских студија за сценски дизајн. И врло је занимљиво шта нам ти млади, будући магистри, предлажу на овом плану: њихове идеје крећу се од преуређења магацина у београдској луци, преко напуштених хала и дворишта која су изгубила своју намену. Мислим да је Белеф за сада открио неколико градских простора који су заживели као места где се дешавају уметнички програми – каже Милена Стојићевић.

Драган Амброзић, главни уредник програма у Дому омладине, мишљења је да постоји огромна област градских простора које треба истражити и претворити у културна језгра.

– Све те иницијативе, одозго, да се нешто наредбодавно измени, не успевају уколико нису интегрисане у потребе локалне заједнице. Важно је водити рачуна и да тај простор буде згодан за окупљање. Постиндустријски објекти су сами по себи занимљиви јер представљају успомену на једно доба које је прошло и Београд је по томе занимљив европски град. С друге стране, има снажну културну иницијативу и постоји велика потреба младих уметника који траже кров над главом да би могли да раде. Треба им поклонити мало више поверења. Уосталом, ни Eгзита не би било да група младих људи није тражила и добила дозволу да на овај начин користи Петроварадинску тврђаву. То је један од занимљивих примера како иницијатива малог удружења грађана са добром креативном идејом може да успе – сматра Амброзић.

Ђорђе Стојановић, власник "Круг комерца", дистрибутивног центра књига, такође сматра да је ова идеја добра јер култура и онако има проблеме са пословним простором и плаћањем истог. Каже да не би било добро да то буде неки простор на ободима града, јер ће се људи теже одвојити време да посете та места. По мишљењу Стојановића, војни објекти у центру града су идеални за тако нешто, па зашто их град не би откупио за културне потребе?

--------------------------------------------------------------------------

Креативни архитекти

Михаило Митровић, архитекта, и "Политикин" дугогодишњи сарадник, писац сталне рубрике "Архитектура у свету и код нас" у суботњем Културном додатку, констатује како нико никада у Београду није ништа плански радио, ни урадио, на реконструкцији и преквалификацији старих привредних, јавних индустријских објеката који својом архитектуром представљају културну баштину и у свету се као посластица користе за нове намене и арому урбаних амбијената.

– Немилосрдно их из шпекулативних разлога руше или без иоле бриге и одговорности остављају да их докрајчи зуб времена. Уништили су "Утензилију", "ВАПУ", "Губеревац", Аутокоманду, а пропадају сјајне грађевине као што су: Сликарница Народног позоришта, хале на пристаништу, Небојша кула, делови Калемегдана или монументални комплекс Великог млина на Мостару. Најбоље што је у овој области урађено урадили су самоиницијативно креативни архитекти. Треба увек истаћи пример Бетонске хале поред путничког пристаништа на Сави, лауреата овогодишњег Салона архитектуре. Врхунска европска креација како би убудуће требало радити. У злу времену, зли језици кажу да власти прете да поруше ово мало ремек-дело београдске архитектуре јер је урађено елитистички иконосно, без светаштва папирологије.