КОСОВО ИЛИ - ТАЧНО ЗНАМО ШТА НЕЋЕМО

Тачно знамо шта нећемо, али не знамо – или не желимо или се плашимо да кажемо – шта држава Србија хоће на Косову?

Тако преовладавајућа јавност данас разуме српску државну стратегију за Косово.

Коштуница је, пре два пролећа, махао Акционим планом, Тадић народном умотворином ,,И јаре и паре” (,,И Косово и ЕУ”), а обојица су се крили, и још се скривају, иза ,,највишег степена државне тајности” реченог плана, о коме је народ Србије једино сазнао да ,,не предвиђа употребу силе”.

Коштуничини министри бацили су се ономад у унутрашњополитичку пропаганду, с циљем убеђивања Срба у чињеницу да је Косово српско!? Тадићеви спин-доктори, пак, повели су кампању релаксирања НАТО јавности, дајући часну реч да Србија нема намеру да се силом одупре насилном отимању дела своје територије. Све остало је српски политички маркетинг.

Између редова, ипак, можемо да закључимо како је, након проглашења независности Косова, експремијер био за то да тужимо све земље које су признале тај једнострани акт, а председник Србије изабрао еуфемизам – повлачење наших амбасадора ,,на консултације”.

Некадашњи ДС и ДСС кохабитанти нису, међутим, демантовали оно што је у форми цурења државне тајне публиковано као могући садржај првотног Акционог плана: под један, очување живота Срба на Космету; под два, тражење правде пред међународним судовима; под три, подизање борбене готовости и, на крају, организовање протеста. Довољно начелно за преслободно тумачење, па се, у интерпретацији посткоштуничиног режима, операционализација плана, мање-више, свела на куповање времена до необавезујућег мишљења Међународног суда правде, те показивање дипломатских бицепса малој Црној Гори и нејаком Скопљу, кад већ оним јачима од себе нисмо смели.

Прекјуче је био дан почетка бомбардовања Србије. Због Косова. А телеграфски рапорт са обележавања 11-годишњице, у присуству другог-трећег човека владе, те првог човека Јагодине и градоначелника Врта добре наде, гласио је буквално овако: ,,Жирафа стара шест месеци, мушко, крштено име Јованча, висока три метра, у зоолошки врт допремљена из Чикага авионом преко Луксембурга, цена 45.000 евра, донатор МБ Гас из Београда, финансијски припомогле и владе Коштунице и Цветковића”. Толико о месту ,,најскупље српске речи” у овдашњој политичкој агенди.

Као Нушићев Јованча Мицић, шеф српске дипломатије, гдегод маскиран у маршала, некад у сарију, каткад огрнут у тробојку са звездом петокраком, с лажним црвеним, оним, југословенским пасошем, шпарта стазама које је крчио ,,Хаиле Селасије, цар Африке и Азије”, и на чистом свахилију, с глобусом у руци и шестаром, објашњава домаћинима да је Србија, у ствари, СФРЈ која никад није ни напуштала несврстане, а Тадић Титов наследник на престолу. Није аугментатив – тако некако, тврде врло мериторни извори, изгледа немогућа мисија неуморног Јеремића у спречавању даљег признавања Косова, односно примени Акционог плана.

Није, наравно, садашња власт крива што је, у ближој историји, било исувише пропуштених шанси за много боље стартне позиције Београда у мечу за Косово. Од Закона о повраћају имовине верским заједницама (којим би и формалноправно велики поседи били враћени Српској цркви на Косову), усвојеног још 1991. а који је ондашњи председник одбио да потпише; преко одбачених парламентарних иницијатива за измештање дела државних институција на Космет, до, вероватно добитне, формуле за Србе од Штрпца до Книна, ,,плана З-4” (колико Србима у Крајини – у Хрватској, толико Албанцима на Косову – у Србији) који, у првој половини деведесетих, ни албански лидери нису експлицитно одбацивали…

Али, званична Србија се, ни у време бечких преговора, ни касније, осим што је понављала да никада неће да призна независност Косова – није изјаснила шта, у ствари, хоће на Косову и са Косовом.

Да ли жели само државнопротоколарну везу, али не и пун суверенитет на Косову? Шта Србија не сме да дозволи да јој се отме? Државну имовину и приватну имовину грађана Косова који Србију признају као своју државу…?

Чега Србија може да се одрекне? Територије већински настањене Албанцима који ову државу Србију де факто и де јуре не признају две деценије…? Ако да, у замену за шта? Или ни тога?

Шта је минимум српских захтева? Ахтисаријеви преговори су одавно завршени и грађани имају право да знају шта је оно испод чега Србија није и неће да иде? Је ли то српски ентитет у енклавама? Међународна заштита културних, верских и историјских споменика? Останак севера Косова у саставу српске државе?

Има ли Србија неки противаргумент у рукаву? Је ли то, можда, захтевање истих права за Републику Српску као што их је (албанско) Косово добило од већине земаља ЕУ?

И тако даље, и тако даље. Свако даље избегавање конкретног одговора на питање шта, заправо, држава Србија жели на Косову, природно ће оснажити два пола српске политике, политичке субјекте које немају дилеме поводом ове теме. Оне који у косовском миту виде омчу око врата европској Србији и оне који сматрају да без Косова нема ни Србије.

директор пи-ар агенције ,,Прагма”