Ненаштимовани оперски оркестар

Са „Затвореним острвом”, маестро Мартин Скорсезе поново кокетира са поетиком гломазних и претенциозних холивудских продукција које, по правилу, публика преозбиљно схвата да би се усудила да загребе испод површине и тако евентуално открије да се у дубљим слојевима, уместо истинске сложености и мудрости, крије заправо креативни замор и поприличан стваралачки неред.

У 148 минута, поново са својим омиљеним глумцем Леонардом ди Каприом, са којим сарађује већ четврти пут, Скорсезе креће у велику авантуру кафкијанског криминалистичког филма са елементима хорора и трагичне љубавне приче. Филм је настао према роману бостонског писца Дениса Лехана, према чијој је прози Клинт Иствуд својевремено снимио „Мистичну реку”. С тим, што се Иствуд држао стварности, а Скорсезе инсистира на фантазмагоричним збивањима.

Прича „Затвореног острва” потенцијално је узбудљива – о два америчка маршала, Тедију Денијелсу, истрауматизованом ратном ветерану (Ди Каприо) и Чаку Олу (Марк Руфало), који су 1954. позвани на удаљено и пусто острво, недалеко од обале Масачусетса, како би истражили мистериозан нестанак жене-убице из утврђене затворске болнице за лечење душевно оболелих криминалаца. Први обрти настају када агенти откривају да се над затвореницима на острву врше медицински експерименти, попут оних у немачким концентрационим логорима, а радња филма додатно усложњава флешбековима из ратних искустава, приватне несреће главног јунака и задирањем у проблематику функционисања „Хуверове Америке”.

Скорсезе, међутим, предвидљиво ствара аналогију између логора смрти и психијатријске установе у којој се лече најопаснији душевно поремећени криминалци америчке нације. И комплетна сценографија је осмишљена да подсећа на концентрациони логор у чијем је ослобађању Денијелс учествовао (Дахау), те га отуда прате слике из прошлости које се мешају са приказима страдале супруге Долорес (Мишел Вилијамс), чије је присуство ту да (сувише провидно) сугерише како је љубав основни мотив који га покреће на деловање и акцију.

Скорсезеово настојање да историјско-друштвено-политичку фреску времена у којем се дешава радња, споји са високоемоционалном и трагичном љубавном причом, није функционално нити успешно. Ни идеја о томе како свака нација има мрачне делове своје прошлости није довољно смело истакнута. Провучена је кроз параноју лова на вештице 50-их година прошлог века у Америци, а у завршници је потпуно занемарена зарад емоционалног учинка филма на биоскопског гледаоца. Објашњавање Денијелсове породичне драме умртвљује радњу и доводи је на ивицу патоса. Овај сегмент приче и визуелно је диференциран (јарки колористички акценти) од основице, мрачних и готичких тонова безименог острва (директор фотографије је Роберт Ричардсон)...

Да се разумемо, и овај Скорсезеов филм је попут велике и раскошне опере, само што сви инструменти у оркестру нису подједнако добро наштимовани. Да филм којим случајем траје четрдесетак минута краће, редитељево поигравање различитим жанровским обрасцима било би можда функционалније и сврсисходније. Овако, остаје утисак о превише начетих тема за само један филм.