Плоче без грамофона

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Средином овог месеца обелодањено је важно откриће за допуну стваралачког и животног портрета у јануару преминулог највећег литерарног усамљеника данашњице Џ. Д. Селинџера. Реч је о писмима која је сачувао његов ратни и поратни друг Вернер Клеман, који је пријатељство са славним писцем одржавао и кад се он повукао у своје чувено усамљеништво.

Укупно десет писама, уредно откуцаних писаћом машином, оцењена су важним за боље разумевање аутора легендарног „Ловца у житу”. Процењена су на око 60.000 долара, али нису продата: њихов власник, који живи од скромне борачке пензије, склонио их је у један банкарски сеф, док се радозналост коју су изазвала мало не стиша.

Ово откриће је скренуло пажњу на важност онога што писци остављају кад оду, као трагове о себи и свом стваралачком процесу. Друга Селинџерова писма су иначе одавно проглашена за културно благо: већина се чува у Конгресној библиотеци, али нека су и у архивама неколико америчких универзитета, Принстона и Харварда пре свега.

Некако у исто време са овим открићем, на увид јавности стављена је архива једног живог, такође веома познатог писца – на Универзитету Емори у Атланти изложена је књижевна грађа, белешке, рукописи и слично – Салмана Руждија. Али тамошњи експонати, за разлику од пожутелог папира који је прошао кроз Селинџерову писаћу машину, нису „опипљиви”. Изложена су наиме четири „епл” компјутера (један оштећен просутом кафом), на чијим дисковима је 18 гигабајта података које ће у некој будућности помно проучавати његови биографи и историчари литературе.

Застарели програми

Ако то, кад дође време, буде могло да се чита. Ружди је са писаће машине прешао на писање уз помоћ „текст процесора” 1989, после „фатве”, исламске клетве, коју је прокламовао Ајатола Хомеини због „Сатанских стихова”, када је писац морао да се склони од очију јавности (и потенцијалних атентатора). Рачунари су му, како је потом објаснио, помогли да пише „чвршће и концизније”, јер више није морао да обавља „механички посао бескрајног прекуцавања”.

То што су докази његовог стваралачког процеса остали у меморији компјутера, не значи да је њихово проучавање једноставно као читање старих Селинџерових писама. Текстови на папиру(су) артефакти су културе још од јутра цивилизације, али дигитални записи су почели да изворно настају тек пре мање од 30 година.

Конкретно, Руждијева архива је на старим рачунарима са програмима који су одавно избачени из употребе. Понешто је и на дискетама које доживљавају судбину музичких плоча за које нема више грамофона. И на крају, све више је доказа да битови и бајтови, јединичне мере компјутерских записа, ни издалека нису тако дуговечни као њихове „аналогне” претече: записи на папиру, руком или механичком машином.

Архивари, како поводом изложбе Руждијеве компјутерске архиве пише „Њујорк тајмс”, још немају једнообразну технологију за складиштење и очување оригинално дигиталних извора. У томе се суочавају са неколико проблема као што су запошљавање компјутерских специјалиста за дешифровање материјала, набављање опреме за читање у преношење онога што је остало на медијима који се више не користе, неопходношћу да се спречи случајно брисање дигиталних фасцикли и на крају – како да се обезбеди приступачност том материјалу од стране истраживача.

Да ли је Селинџер писао и-мејлове

У другом кругу проблема који нису још разрешени јесу и дилеме да ли извлачити и чувати само садржај дигиталних записа, или и њихову организацију, начин на који су разврставани и коришћени у моменту настанка. Ово је важно, јер упућује на то како је технологија утицала на стваралачки процес, односно то како је аутор организовао своју грађу и писао у оригиналном компјутерском окружењу.

С тим у вези се констатује да је нова наука „компјутерске аутопсије” тек у зачетку. Реч је о методама и техникама спасавања података са оштећених дискова и оних за које је тешко наћи опрему која може да их прочита. Уосталом, и многи од нас који су рано „усвојили” компјутере данас имају проблем како да прочитају оно што нису успели на време да пребаце са „флопи дискова” којих на модерним рачунарима више нема.

Нови проблем представља и шта – у обиљу ауторског, али и споља прибављеног материјала који се затекне у компјутеру – чувати као вредно. Питање је, затим, и колико ће тога што је отишло са ауторовог рачунара остати на њему. Да је, рецимо, Селинџер свом ратном другу писао и-мејлове, сигурно је да ништа данас од тога не би било, рачунар примаоца би одавно иструлио на неком електронском отпаду. Да ли примаоци електронских писама данашњих писаца те поруке чувају као будуће културно благо? Не би се баш рекло.

Са свим овим недоумицама на веома практичан начин ових дана се суочавају архивари Универзитета у Тексасу који су управо откупили дигиталну архиву Дејвида Фостера Валаса, једног од најпознатијих америчких писаца средње генерације, који је 2008. извршио самоубиство. У сличној ситуацији су и у библиотеци Харварда, којој је, непосредно пред смрт у јануару прошле године, својих 50 флопи-дискова великог формата завештао славни Џон Апдајк.

Милан Мишић