Ploče bez gramofona

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Sredinom ovog meseca obelodanjeno je važno otkriće za dopunu stvaralačkog i životnog portreta u januaru preminulog najvećeg literarnog usamljenika današnjice Dž. D. Selindžera. Reč je o pismima koja je sačuvao njegov ratni i poratni drug Verner Kleman, koji je prijateljstvo sa slavnim piscem održavao i kad se on povukao u svoje čuveno usamljeništvo.

Ukupno deset pisama, uredno otkucanih pisaćom mašinom, ocenjena su važnim za bolje razumevanje autora legendarnog „Lovca u žitu”. Procenjena su na oko 60.000 dolara, ali nisu prodata: njihov vlasnik, koji živi od skromne boračke penzije, sklonio ih je u jedan bankarski sef, dok se radoznalost koju su izazvala malo ne stiša.

Ovo otkriće je skrenulo pažnju na važnost onoga što pisci ostavljaju kad odu, kao tragove o sebi i svom stvaralačkom procesu. Druga Selindžerova pisma su inače odavno proglašena za kulturno blago: većina se čuva u Kongresnoj biblioteci, ali neka su i u arhivama nekoliko američkih univerziteta, Prinstona i Harvarda pre svega.

Nekako u isto vreme sa ovim otkrićem, na uvid javnosti stavljena je arhiva jednog živog, takođe veoma poznatog pisca – na Univerzitetu Emori u Atlanti izložena je književna građa, beleške, rukopisi i slično – Salmana Ruždija. Ali tamošnji eksponati, za razliku od požutelog papira koji je prošao kroz Selindžerovu pisaću mašinu, nisu „opipljivi”. Izložena su naime četiri „epl” kompjutera (jedan oštećen prosutom kafom), na čijim diskovima je 18 gigabajta podataka koje će u nekoj budućnosti pomno proučavati njegovi biografi i istoričari literature.

Zastareli programi

Ako to, kad dođe vreme, bude moglo da se čita. Ruždi je sa pisaće mašine prešao na pisanje uz pomoć „tekst procesora” 1989, posle „fatve”, islamske kletve, koju je proklamovao Ajatola Homeini zbog „Satanskih stihova”, kada je pisac morao da se skloni od očiju javnosti (i potencijalnih atentatora). Računari su mu, kako je potom objasnio, pomogli da piše „čvršće i konciznije”, jer više nije morao da obavlja „mehanički posao beskrajnog prekucavanja”.

To što su dokazi njegovog stvaralačkog procesa ostali u memoriji kompjutera, ne znači da je njihovo proučavanje jednostavno kao čitanje starih Selindžerovih pisama. Tekstovi na papiru(su) artefakti su kulture još od jutra civilizacije, ali digitalni zapisi su počeli da izvorno nastaju tek pre manje od 30 godina.

Konkretno, Ruždijeva arhiva je na starim računarima sa programima koji su odavno izbačeni iz upotrebe. Ponešto je i na disketama koje doživljavaju sudbinu muzičkih ploča za koje nema više gramofona. I na kraju, sve više je dokaza da bitovi i bajtovi, jedinične mere kompjuterskih zapisa, ni izdaleka nisu tako dugovečni kao njihove „analogne” preteče: zapisi na papiru, rukom ili mehaničkom mašinom.

Arhivari, kako povodom izložbe Ruždijeve kompjuterske arhive piše „Njujork tajms”, još nemaju jednoobraznu tehnologiju za skladištenje i očuvanje originalno digitalnih izvora. U tome se suočavaju sa nekoliko problema kao što su zapošljavanje kompjuterskih specijalista za dešifrovanje materijala, nabavljanje opreme za čitanje u prenošenje onoga što je ostalo na medijima koji se više ne koriste, neophodnošću da se spreči slučajno brisanje digitalnih fascikli i na kraju – kako da se obezbedi pristupačnost tom materijalu od strane istraživača.

Da li je Selindžer pisao i-mejlove

U drugom krugu problema koji nisu još razrešeni jesu i dileme da li izvlačiti i čuvati samo sadržaj digitalnih zapisa, ili i njihovu organizaciju, način na koji su razvrstavani i korišćeni u momentu nastanka. Ovo je važno, jer upućuje na to kako je tehnologija uticala na stvaralački proces, odnosno to kako je autor organizovao svoju građu i pisao u originalnom kompjuterskom okruženju.

S tim u vezi se konstatuje da je nova nauka „kompjuterske autopsije” tek u začetku. Reč je o metodama i tehnikama spasavanja podataka sa oštećenih diskova i onih za koje je teško naći opremu koja može da ih pročita. Uostalom, i mnogi od nas koji su rano „usvojili” kompjutere danas imaju problem kako da pročitaju ono što nisu uspeli na vreme da prebace sa „flopi diskova” kojih na modernim računarima više nema.

Novi problem predstavlja i šta – u obilju autorskog, ali i spolja pribavljenog materijala koji se zatekne u kompjuteru – čuvati kao vredno. Pitanje je, zatim, i koliko će toga što je otišlo sa autorovog računara ostati na njemu. Da je, recimo, Selindžer svom ratnom drugu pisao i-mejlove, sigurno je da ništa danas od toga ne bi bilo, računar primaoca bi odavno istrulio na nekom elektronskom otpadu. Da li primaoci elektronskih pisama današnjih pisaca te poruke čuvaju kao buduće kulturno blago? Ne bi se baš reklo.

Sa svim ovim nedoumicama na veoma praktičan način ovih dana se suočavaju arhivari Univerziteta u Teksasu koji su upravo otkupili digitalnu arhivu Dejvida Fostera Valasa, jednog od najpoznatijih američkih pisaca srednje generacije, koji je 2008. izvršio samoubistvo. U sličnoj situaciji su i u biblioteci Harvarda, kojoj je, neposredno pred smrt u januaru prošle godine, svojih 50 flopi-diskova velikog formata zaveštao slavni Džon Apdajk.

Milan Mišić