Терор сувишне линије

Један је геније, архитект, сликар, есејиста, философ, професор др Ранко Радовић, провео је свој радни век међу нама у настојању да укаже на то колико ми његови савременици, опијени урлаторском поемом о слободи, а потковани својим осионим незнањем, олако газимо многе природне законитости. Подајући се једносмерним опсесијама гомилања непотребног, заносећи се да тиме постижемо богатство варијација форме, или материјалних вредности, дотерали смо дотле да се најбоље познајемо по грешкама.

Наводио је убедљиве примере безобзирног грађевинског разарања наслеђа, као и порицања свега што нисмо разумели у савременом искуству успешних, а тога није било мало. Насиље над културним и умним добрима уз моралну и солидарну равнодушност, греси су дивљачке тежње за доминацијом по сваку цену, опомињао нас је. У то нас гура и данашња убилачка рекламократија која делује по моделу надгорњавања до истребљења, односно по принципу да би се моја линија видела, морам да надјачам, или ако треба избришем сваку другу око ње.

 Аполон против Атине

Чувајте се тог примитивног нагона, упозоравао је професор Радовић својим текстовима, књигама, кућама које је градио, и предавањима које је држао пред широким слушатељством разних земаља. У свету су искусног архитекту и теоретичара много боље чули и разумели него ми овде. Нас су по обичају више одушевљавале естрадни лажни опсенари, стручњаци за добро народа. Није, нажалост, једини геније којег нисмо препознали ни следили, али јесте један од ретких који није марио за естрадне аплаузе, већ је до краја јуришао против ветра, знајући добро шта су витезови, а шта ветрењаче.

Једна од његових бројних бриљантних есејистичких расправа тиче се фундаменталног питања надриформе у уметности појединачне градње као и композиције полиса, где градитељство, како он каже: не треба да је стил, него поглед на свет и на живот, на природу и на дух места, став према животним процесима, према поднебљу и аутентичности.  Радовић је често указивао на то да је произвољно дивљање форме над функцијом у савременој градњи заправо симулирање слободе у градитељском поступку и најчешће је пародија обликовања простора.

Стари је наук да је свака сувишна линија у нацрту путоказна стрелица на путу у промашај и кич. Сувишне линије су, наравно, могуће и у домену функције и форме, а често су управо оне узроци неусаглашености међу њима. У сталном надметању за предност и првенство између та два основна чиниоца архитектонске целине нема победника, јер тај однос и не сме да буде утакмица. Ако се у то изроди, онда је у питању мањкавост поставке проблема. Тада ту више није реч о разликама аполонијског и дионизијског принципа, већ о сукобу између разметљиве суревњивости нарцисоидног Аполона и мере разума мудре богиње Атине.

Соба кума Савељића

Неприродност таквог спора је тим већа што ни божанско порекло, ни специфичности деловања тих богова нису међусобно искључиви, напротив, они се преплићу и допуњују. Обоје су деца врховног бога Зевса, при чему је Атина рођена из његове главе, коју је за ту прилику отворио Хефест, а Аполона је родила титанија Лета, једна од бројних Зевсових невеста. Осим што је богиња мудрости, вештине и стварања, а ништа мање јој и не би пристајало кад је рођена из главе бога богова, Атина је била и врховно божанство града и цивилног живота. Као заштитница уметности, занатства, земљорадње и поморства, била је на страни музичара, песника, скулптора, ковача, грнчара и ткача, а, по предању, и сама се истицала у свим тим вештинама, с тим што је као ткаља била ненадмашна. Њој се приписују и важни изуми инструмената, алата, предмета и средстава у тим гранама, на пример: флауте и трубе, али и јарма, узде, брода и маслиновог дрвета, што су биле значајне иновације и за Аполонов божански домен. Он је бог уметности, пророчких вештина, исцелитељске моћи, светлости и сунца. Штити и унапређује музику, поезију, чиниоце лепоте, затим, баш као и Атина, занатство, земљорадњу и поморске послове. Атинине инсигније су: шлем, штит, маслиново дрво и сова, птица мудрости која је њој посвећена.Аполонови знаци су поред лире и ловоровог венца по којима се распознаје и ратничке ознаке: лук и стрела, али и троножац, симбол преговора и размишљања. Признати и опевани божански принципи по којима је делала богиња Атина су: мудрост, разум и чистота. Аполоновска начела су међутим: непорецивост пророчанства, диктат форме, симетрија и равнотежа.  

  Како је као заштитница града, богиња Атина, у својим полазиштима ближа пресном животу, земљи, тлу, захтевима поднебља и стваралачким импулсима које сматра посредништвом између земаљског и божанског поретка, њени принципи обухватају све врсте функционалности од оне једноставне у градитељству, занатству и земљорадњи, до оне сложеније у уметности, философији и прорицању будућности. Из те прапремисе произашла је, верујем и она поставка архитеката Гринона и Луја Саливана да „форма следи функцију”, став којиРадовић цитира да би истакао колико је у међувремену замагљен и колико је грађевина подигнуто на потпуно промашену тему, где је функцију пригушило необуздано оргијање сувишних линија, предмета, надоградњи, бесмислених пластичних украса и узаних тунелоидних пролаза који унаказују сваки простор. Успешна преуређења постојећих грађевина и промене њихове намене су по Радовићу доказ да је Френк Лојд Рајт био у праву кад је устврдио да су функција и форма једно и да се свака зграда може преправити и прилагодити другачијој употреби, што у том случају значи да функција следи форму. (/slika2)

     Ма којим редоследом да их посматрамо,функција и форма су два међусобно зависна градивна чиниоца целине, и Радовић је непрестано подсећао да је сурова грешка ако се то занемари, јер су они сачињени од мноштва елемената на којима се не сме вршити насиље. По његовим речима основно начело градње је једноставно: Како се живи,тако се и праве куће. Како се верује, тако се граде цркве. Како се чулно осећа природа, тако се зида у камену или уз језеро. Како се дише ваздух и како кише падају, тако се покрива кров и праве прозори, какво је сунце, таква је (бела) боја. Каква је комплексна серија животних секвенци у току дана, у току године у „току вијека” – такве су форме. Какви смо као суседи – људи, такво суседство правимо и са нашим кућама. Какав библијски наук.

   Свака бахатост колико у цртежу, толико у избору материјала или просторних облика, баш као и небрига према природи намене и осећањима човека који радно, или приватно насељава извесну кућу, подрива ова врхунска поетичка начела.

    Пример беспрекорног сазвучја форме и функције Радовић је нашао у једноставности једне просторије о којој је написао аристотеловски есеј, под насловом: Соба кума Савељића. Бело окречени зидови, који стоје у изражајном дијалогу са смеђом бојом дрвених врата и прозорских рамова, стамено ручно тесано покућство, домаћи, ткани покривачи и други неопходни делови опреме собе у Радовићевом опису доимају се као савршен вангоговски цртеж. Тај простор ме много обрадовао и научио, подвукао је одмах на почетку текста. Верујем да га је обрадовао, најпре зато што је та соба скројена и сазидана тако уздржано и смирено, у пуној сагласности са свим што је окружује. Сликар и архитект, Ранко Радовић је био задивљен пред тим примером успеле градње у којој су и градитељ и становник успели да се потпуно одупру опасном терору сувишне линије. Од те пошасти се он успешно одбранио још на првим цртачким и градитељским корацима. Као и сваки геније, и по томе је код нас, а и у свету, остао у великој мањини.