Босна и Херцеговина „лежи” на нафти

Од нашег дописника
Сарајево, марта– Резултати истраживања које је на просторима Босне и Херцеговине пре двадесетак година вршила америчка компанија „Амоко” потврдили су да у БиХ постоје перспективна лежишта нафте и плина.Пажњу америчких стручњака посебно је привлачило подручје северне Босне(Шамац, Орашје, Тузла и Лопаре) на којем, према њиховој процени, постоје резерве нафте од чак 50 милиона тона.Истраживано је и подручје Херцеговине и утврђено да и Херцеговина, као и северна Босна, „лежи” на нафти.

Међутим, сазнања америчких истражитеља, које је пратила и тврдња да је „БиХ простор са највећим залихама нафте у Европи”, као и мишљење неких других стручњака да је „БиХ, заједно са јужном Црном Гором и северном Албанијом, најперспективнија нафтно-гасна провинција од Урала до Северног мора”, нису никада и званично потврђена.Започети процес истраживања прекинула су ратна збивања у БиХ, чиме је „изгубљена” и шанса за, евентуалну, могућност експлоатације „црног злата” чија је вредност процењена на неколико десетина милијарди долара.Компанија „Амоко” је понудила и уговор на 40 година који због избијања рата никада није потписан.

Причу о нафтоносним пољима и њиховој експлоатацији актуелизовала је недавна посета премијера Републике Српске Милорада Додика Русији током које је он најавио да ће две тамошње компаније почети да истражују налазишта нафте и плина у Републици Српској.

Професор Рударског факултета у Приједору и саветник за концесије РС Ранко Цвијић, као и његов колега Абдулах Башић, професор и декан Рударско-геолошко-грађевинског факултета у Тузли, апсолутно су свесни   вредности нафтоносних поља и значаја њихове експлоатације у будућности, али и проблема који давно започету причу враћа, такорећи, на почетак.Истовремено је „пребацује” у домен политике којој заједнички договор,кад је у питању БиХ, није она боља страна.

Наиме, „камен спотицања” је ентитетска линија која „пресеца” нека од испитаних лежишта нафте, па тако један део припада Републици Српској, а други Федерацији БиХ, или је, пак, у „власништву” два кантона. Професор Цвијић сматра да је ово специфична ситуација у којој би се мало коме исплатило да ради ако да нема концесију на целокупну количину нафте.

„Битно је да се започета истраживања наставе, а уколико политичари не постигну договор у вези са лежиштима која се протежу дуж ентитетских граница у том случају ће сваки ентитет радити за себе”, каже он. Подсећа да у Дејтонском мировном споразуму стоји да су „ентитети искључиви титулари минералних ресурса и сходно томе надлежна министарства, односно владе РС и ФБиХ могу на свом простору дати решења и потписати уговоре за истраживања, односно коришћења минералних ресурса, па и нафте и плина”.

Професор Башић је, такође, мишљења да нема решавања проблема лежишта нафте подељених административном границом без обостране сагласности до које ће, процењује, тешко доћи. Он искључује могућност „било каквог приватног аранжмана”, и напомиње да „међународне организације, које би ушле у истраживање, односно концесионе односе, захтевају да имају гаранцију државе, а не ентитета, или кантона”,због чега би, према његовом мишљењу, требало мењати постојеће законске прописе.

Коментаришући спекулације да „објективно постоји могућност да с једне стране ентитетске линије истражују Руси, а с друге Американци”, професор Башић каже да „хипотетички то није немогуће”.

„Они могу радити појединачно, на одређеном пољу које припада ентитету, или кантону, али без преласка линије, јер у супротном настаје проблем”, закључује Башић.

Душанка Станишић