Bosna i Hercegovina „leži” na nafti

Od našeg dopisnika
Sarajevo, marta– Rezultati istraživanja koje je na prostorima Bosne i Hercegovine pre dvadesetak godina vršila američka kompanija „Amoko” potvrdili su da u BiH postoje perspektivna ležišta nafte i plina.Pažnju američkih stručnjaka posebno je privlačilo područje severne Bosne(Šamac, Orašje, Tuzla i Lopare) na kojem, prema njihovoj proceni, postoje rezerve nafte od čak 50 miliona tona.Istraživano je i područje Hercegovine i utvrđeno da i Hercegovina, kao i severna Bosna, „leži” na nafti.

Međutim, saznanja američkih istražitelja, koje je pratila i tvrdnja da je „BiH prostor sa najvećim zalihama nafte u Evropi”, kao i mišljenje nekih drugih stručnjaka da je „BiH, zajedno sa južnom Crnom Gorom i severnom Albanijom, najperspektivnija naftno-gasna provincija od Urala do Severnog mora”, nisu nikada i zvanično potvrđena.Započeti proces istraživanja prekinula su ratna zbivanja u BiH, čime je „izgubljena” i šansa za, eventualnu, mogućnost eksploatacije „crnog zlata” čija je vrednost procenjena na nekoliko desetina milijardi dolara.Kompanija „Amoko” je ponudila i ugovor na 40 godina koji zbog izbijanja rata nikada nije potpisan.

Priču o naftonosnim poljima i njihovoj eksploataciji aktuelizovala je nedavna poseta premijera Republike Srpske Milorada Dodika Rusiji tokom koje je on najavio da će dve tamošnje kompanije početi da istražuju nalazišta nafte i plina u Republici Srpskoj.

Profesor Rudarskog fakulteta u Prijedoru i savetnik za koncesije RS Ranko Cvijić, kao i njegov kolega Abdulah Bašić, profesor i dekan Rudarsko-geološko-građevinskog fakulteta u Tuzli, apsolutno su svesni   vrednosti naftonosnih polja i značaja njihove eksploatacije u budućnosti, ali i problema koji davno započetu priču vraća, takoreći, na početak.Istovremeno je „prebacuje” u domen politike kojoj zajednički dogovor,kad je u pitanju BiH, nije ona bolja strana.

Naime, „kamen spoticanja” je entitetska linija koja „preseca” neka od ispitanih ležišta nafte, pa tako jedan deo pripada Republici Srpskoj, a drugi Federaciji BiH, ili je, pak, u „vlasništvu” dva kantona. Profesor Cvijić smatra da je ovo specifična situacija u kojoj bi se malo kome isplatilo da radi ako da nema koncesiju na celokupnu količinu nafte.

„Bitno je da se započeta istraživanja nastave, a ukoliko političari ne postignu dogovor u vezi sa ležištima koja se protežu duž entitetskih granica u tom slučaju će svaki entitet raditi za sebe”, kaže on. Podseća da u Dejtonskom mirovnom sporazumu stoji da su „entiteti isključivi titulari mineralnih resursa i shodno tome nadležna ministarstva, odnosno vlade RS i FBiH mogu na svom prostoru dati rešenja i potpisati ugovore za istraživanja, odnosno korišćenja mineralnih resursa, pa i nafte i plina”.

Profesor Bašić je, takođe, mišljenja da nema rešavanja problema ležišta nafte podeljenih administrativnom granicom bez obostrane saglasnosti do koje će, procenjuje, teško doći. On isključuje mogućnost „bilo kakvog privatnog aranžmana”, i napominje da „međunarodne organizacije, koje bi ušle u istraživanje, odnosno koncesione odnose, zahtevaju da imaju garanciju države, a ne entiteta, ili kantona”,zbog čega bi, prema njegovom mišljenju, trebalo menjati postojeće zakonske propise.

Komentarišući spekulacije da „objektivno postoji mogućnost da s jedne strane entitetske linije istražuju Rusi, a s druge Amerikanci”, profesor Bašić kaže da „hipotetički to nije nemoguće”.

„Oni mogu raditi pojedinačno, na određenom polju koje pripada entitetu, ili kantonu, ali bez prelaska linije, jer u suprotnom nastaje problem”, zaključuje Bašić.

Dušanka Stanišić