Ни поклон, ни харач

Протеклих недеља на страницама „Политике” читамо једногласне нападе на Закон о планирању и изградњи и пратећу Уредбу о конверзији права коришћења у право својине на грађевинском земљишту, мада са, истинабог, дијаметрално супротних становишта. Професор Данило Шуковић (1. марта) поручује српској јавности да се законом и уредбом, тајкунима који су приватизовали српску привреду, грађевинско земљиште поклања, а потом нам Милан Р. Ковачевић, консултант за страна улагања (17. марта) поручује да је овим законом и уредбом држава увела глобу и харач српској привреди коју је, да подсетимо, по мишљењу проф. Шуковића, приватизовао све сам тајкун и понеки страни улагач.

Једно од ова два не може бити тачно, тако налаже проста логика. Или је тајкунима земљиште поклоњено или је страним улагачима наметнут неиздржив намет.

Бојимо се да ни једно ни друго није тачно. Нити је земљиште тајкунима поклоњено, нити је страним улагачима наметнут неиздржив харач. Обе премисе, наиме, полазе од једне правилне и једне погрешне претпоставке. Професор Шуковић полази од правилне претпоставке да грађевинско земљиште није улазило у почетну вредност предузећа која су приватизована на лицитацијама и тендерима. То је, наиме, тачно.

Грађевинско земљиште је било у државној својини и право градње (што јесте суштина својине на земљишту) није улазило у почетну вредност предузећа. Погрешна претпоставка је, међутим, да право градње на приватизованом земљишту ни у једном случају није било плаћено држави.

Господин Милан Р. Ковачевић полази од правилне претпоставке да право коришћења грађевинског земљишта јесте било предмет приватизације, али, такође, поставља погрешну претпоставку да је право коришћења по закону значило и право на изградњу, те да су на пример сви који су у приватизацији купили, нпр. фабрику чарапа по ниској цени, купили и право на изградњу стамбено-комерцијалног простора јер је у, међувремену, измењен урбанистички план.
Да сумирамо, у приватизацији није било продавано право на изградњу, јесте било продавано право коришћења. Јесте да право коришћења не подразумева право на изградњу, али јесте да су неки за право коришћења платили као да оно подразумева право на изградњу.

„Како то”, упитаће се свако. Због нејасно дефинисаних односа на грађевинском земљишту, наиме, што јесте грешка државе. По Закону о планирању и изградњи из 2003. године право на изградњу било је дато само оним корисницима грађевинског земљишта који су имали и решење из члана 84 истог закона којим се утврђује право ранијег власника грађевинског земљишта. Међутим, због нејасних формулација закона, и измена и допуна закона, многе општине и градови, па и Град Београд издавали су, од 2003. до 2010. године, одобрења за изградњу корисницима грађевинског земљишта и без фамозног решења из члана 84. Што значи да је неко могао да купи наведену фабрику чарапа за 100.000 евра, а потом да исходује промену урбанистичког плана и одобрење за изградњу, чиме је земљиште достизало вредност од више милиона евра.

Чињеница је, међутим, да су неки купци (нпр. страни инвеститори) фабрика на добрим локацијама, поучени праксом, за предузећа чија је почетна вредност била 100.000 евра плаћали нпр. и 20 милиона евра мислећи да имају право да граде станове и тржне центре у складу са измењеним урбанистичким планом (јер вредност земљишта зависи од намене и могућности градње дефинисане планом).

Е, сад, професор Шуковић жели да страни инвеститор, који је купио у стечају пропалу фабрику доњег веша нпр. за 20 милиона евра, имајући у виду да тамо може да се гради тржни центар по урбанистичком плану, поред 20 милиона евра, колико је већ платио, и што јесте била тржишна вредност грађевинског земљишта , плати дупло, односно још 20 милиона евра, јер толико вреди грађевинско земљиште. Па, хајде да се сагласимо да би овакво решење одбило, у будућности, сваког страног инвеститора од Србије.

Милан Р. Ковачевић, међутим, хоће да нас убеди да је неко ко је платио предузеће 100.000 евра, потом исходовао промену урбанистичког плана тако да то земљиште сада вреди 20 милиона евра, има право да гради тржне центре и станове. Па, нема. По закону и уредби имаће то право уколико држави плати још тачно 19,9 милиона евра колика је разлика између вредности земљишта и онога колико је плаћено за предузеће.

А по закону и уредби, они који су нпр. фабрику купили за пет милиона евра ради настављања производње, а не ради пренамене земљишта, истина је, можда за разлику неће морати ништа да плате, јер земљиште коме није промењена намена и на коме се могу градити само фабричке хале на тржишту вреди много мање од земљишта на коме се могу зидати станови и тржни центри, можда и мање од онога колико је плаћено за предузеће.

И истина је, сматрамо да је од тога мања штета од могуће користи што ће неко моћи без доплате да дигне нову производну халу. Јер тешко да Србија само од тржних центара преживети може...

помоћник министра у Министарству животне средине и просторног планирања