Ас са резервне клупе
Као гром одјекнула је вест да је класик нашег филма Пуриша Ђорђевић у својој 82. години, за само шест дана, снимио свој нови филм "Два". Његов је и сценарио, према две приповетке "Исповедаоница" и "Воз" сјајног приповедача Зорана Живковића. И, како га је исувише дуго нудио и чекао одговоре, којих није било ни из Министарства културе Србије ни из Секретаријата за културу града, као "сам свој мајстор" окупио је екипу и кренуо. "Па и Бог је стварао свет шест дана, седмог се одмарао", каже, увек пун духа и оптимизма, чувени Пурке.
Шта му то треба, питали би неки, кад има толиких младих, талентованих редитеља који не могу да дођу на ред да добију паре? А чему се и снимају филмови, кад смо, како рече један други филмски "ас" Велимир Бата Живојиновић, поводом награде "Александар Лифка", од 1.500 биоскопа успели да угасимо чак – 1.400!
За кога се, онда, снимају филмови? Па, за фестивале!
Ипак, није све ни тако сложено, али ни баш сасвим једноставно. Ово је земља талената, било да је реч о уметности, спорту или науци. А, таленат се рађа, дошао он из Лике, попут Тесле, са Уба попут Џаје, или из Чачка попут Пурише. Међутим, држава, некад а и сада, оглушује се о њих. Ту и тамо удели неку цркавицу. Зато, чему се понижавати и молити?
Пример Пурише је најбољи. За наук младима, тако се почиње филмска каријера, а за наук и доајенима, тако се, изгледа, и завршава.
Пуриша је накупио довољно награда, да би могао мирно да ужива на ловорикама, од Кана (1965), Венеције (1961. и 1967), Прага, Лајпцига, Рио де Жанеира, пулске "Арене" што "Златне", што "Сребрне". Престао је и да броји…
Међутим, немир стваралаштва не да мира. Пише и даље романе, ТВ и филмска сценарија, рок-оперу… Ипак, не без дозе горчине, помиње Маноеала де Оливеиру, који и даље снима у 98. години, а поносни Португалци се просто надмећу, нуткајући га великим количинама пара. Па, не тако давно и славна Лени Рифенштал имала је у стотој премијеру.
Иако је, пре само неку годину, док смо шетали "његовим" Златибором, где је Пурке готово маскота, тврдио како више неће да се бави филмом, наводећи пример Буњуела, који је "славио дан када се пробудио и схватио да више не мора да јури жене, нити да јури паре за филм", Пуриша, ето, није одолео својој страсти. Иако је био и новинар (писао је и за "Политику"), филм му је у крви. Многи филмофили и не знају да је Пуриши право име Младомир Ђорђевић.
У том "младо-миру" и даље кључа енергија као некад када је снимао "Девојку", "Сан", "Јутро", "Подне", филмове који су већ у Кинотеци. Баш као што, попут сјајне Маргерит Јурсенар, и Пуриша у свом личном моралу примењује Будино начело према којем "треба радити до краја, јер је све могуће". Сви смо ми "у реци живота који тече тек по једна кап". Па ко зна, зна. Јер, био млад или "ас", најгоре је остати на – "резервној клупи".Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
