Кадилак руши телевизоре

Од нашег специјалног извештача
Беч – „Људи не иду у музеј да би гледали телевизију”, признао је кустос медијске уметности МУМОК-а Матијас Михалка поводом недавно отворене изложбе „Мењајући канале: уметност и телевизија 1963-1987”, стидљиво указујући на проблем волумена свог концепта. Изазов је заиста велики, јер понуђени уметнички садржај преплављује четири нивоа МУМОК-а.

Сто двадесет експоната са, грубо процењено, 30 сати видео материјала захтевају вишедневну физичку присутност и спартанску концентрацију на презентовану материју. Музеј због тога нуди ексклузивну могућност да се о цени једне улазнице изложба посети два пута.

Главне теме изложбеног маратона који се бави односима уметника и масмедија између 1963. и 1987. су „Манипулација телевизијске слике – техноутопија и активизам”, „Логика славе – Уметници/звезде/субјекти”, „Телевизијски језик и (де)конструкција информације/ комуникације и Конзумација, забава и реципијенти”.

Крајем 1960-их и раних 1970-их, како у Европи тако и у Америци, уметници проналазе свој приступ феномену телевизије. „Медији горе” – перформанс који је петочлана група архитеката из Сан Франциска „Ант фарм” извела на амерички дан независности 1975, постао је метафора контроле медија кроз уништење – залетањем кадилака у „зид” од наслаганих телевизора.

Данашњи брлог реалити програма и некадашњи музички канал МТВ, током 1980-их, наручивао је од хип уметника мини-формате – решења за сопствени лого, спотове и видео колаже познате као „МТВ Артбрејкс” или „Десетосекундни филмови”. Међу њима су се нашла уметничка решења Жан-Мишела Баскијата, Ричарда Принса, Роберта Лонга, Ричарда Татла, Даре Бирнбаум & Линде Бенглис која се могу погледати у МУМОК-у. Роберт Лонго је 1986 режирао видео спот за песму „Бизаран љубавни троугао” енглеског бенда Њу ордер који је гостовао и у једној епизоди „15 минута”, последње телевизијске продукције Ендија Ворхола.

Ворхолова порука „Чујте како кул људи изговарају уврнуте ствари”, ослањала се на његов Фејм принцип – у пет полусатних епизода појављују се познате личности из света моде, музике, филма, позоришта и са уметничке сцене.

У данашњим медијима, у којима приватност игра застрашујуће маргиналну улогу, пројекат Јоко Оно из 1968. невероватно је испред свог времена. Инсценацијом насртања на приватну сферу камером у седамдесетоминутном филму „Силовање”, Оно, са једне стране, указује на улогу гледалаца као пасивних воајера, а, са друге, на непојмљиву моћ камере над индивидуом, приближивши се савременом феномену ријалити шоуа. За филм за који се као продуценти потписују Аустријска државна телевизија ОРФ и Џон Ленон, Јоко Оно је ангажовала два камермана да по Лондону прате једну младу студенткињу. Не знајући да је део окрутног уметничког експеримента, девојка постаје избезумљена ћутањем камермана који је прате у стопу и који напослетку проваљују у њен стан.

Однос гледалаца и телевизије анализира Бил Вајола у својој петнаестоминутној портрет-серији „Реверзибилна телевизија – портрети гледалаца” (1983-84) у којој 44 особе седе у сопственим дневним собама, и ћутке гледају у камеру као што би гледали у телевизијски екран. Бостонски канал WGBH-TV, током новембра 1983, пет пута дневно је прекидао редован телевизијски програм секвенцама из Вајолиног филма. Оваквим извртањем реалности, гледалац се суочава са ситуацијом у којој, раније само део анонимне масе, одједном постаје део нечијег телевизијског програма. WGBH-TV је такође подржао пројекат „Видео синтисајзер” Нам Јун Пајка (1969/92), комплексан технички уређај који не само што показује апстрактне слике у различитим облицима и бојама, већ – уз помоћ „видео клавира” – оптички представља и акустичке импулсе. Пајк је овај пројекат унапредио 1992 када је конструисао рам са дванаест телевизора на којима се приказује неколико видео радова насталих коришћењем оригиналног видео синтисајзера.

Мајкл Смит у инсталацији „Мајкова кућа” (1982) креира инсценирани стан где централну позицију заузима телевизор на коме се пројектује видео рад настао у Смитовој кооперацији са Марком Фишером. На екрану тече прича о аутору који закључује како га прикључак за кабловску телевизију неће приближити свету, већ да се његов живот преноси уживо. Ситуација се претвара у перманентан ријалити шоу.

Листа импозантних радова је дуга и обухвата, између осталих, Бојсову „шлагер критику” Реганове владе, „апсолутну телевизију” Стивена Бека, „Проблеме са сликама” Харуна Фарокија, видео радове Леса Левина, Дејвида Ламеласа, Ричарда Сере, Вали Експорт...

Студенти до старосне доби од 27 година имају, уз важећу студентску легитимацију, бесплатан улаз у музеј.