Српско литургијско појање на енглески начин

Амерички вокални ансамбл „Капела Романа” недавно је са диригентом Иваном Мудијем у осамнаестој сезони циклуса Гласови византијских земаља у Портланду и Сијетлу (САД) извео програм Опело Стевана Христића и српска православна хорска музика. Концертима је била обухваћена српска духовна музика средњег века, композиције Стевана Мокрањца и Стевана Христића, као и дела савремених композитора Рајка Максимовића, Александре Вребалов и Ивана Мудија. Један од сталних сарадника овога портландског хора је композитор, диригент и православни свештеник Иван Муди, чија је композиција Седам химни Светоме Сави америчку премијеру имала у Портланду. Kатедралa Свете Марије била је испуњена, а публика и америчка критика одлично су прихватиле и оцениле концерт српске духовне музике. Иван Муди дипломирао је историју музике и композицију на Лондонском универзитету а теологију на Универзитету Јоенсу у Финској, и докторирао композицију код америчког композитора Вилијама Брукса на Универзитету Јорк. 

После концерта у Портланду, разговарали смо са Иваном Мудијем о његовој каријери и духовној музици коју ствара и изводи.  

Који је тренутак био пресудан, или је то био процес, који Вас је привукао православљу – и вери и музици?

То је био процес. Прво чега се сећам јесте снажан утисак који је на мене као тинејџера оставила Литургија Чајковског, иначе контроверзно дело. Онда сам се као студент на универзитету заинтересовао за рану музику, а у Лондону сам током осамдесетих година живео близу Руске цркве у коју сам одлазио сваке недеље. Тамо сам упознао њиховог свештеника. Он ме је позвао да певам у хору, и после годину дана замолио сам да будем примљен у православну веру. И Александра Лингаса сам упознао у Лондону пре него што је он основао хор „Капела Романа”, значи пре нешто више од двадесет година. Срели смо се на концерту и од тада остали у вези.

Када сте и како развили интересовање за српску музику?

Интересовала ме је византијска музика, а онда и музика различитих православних земаља. Ипак, морам рећи да о српској музици нисам много знао док нисам први пут дошао у Србију на позив новосадског музиколога и хорског диригента Богдана Ђаковића. Тада (2004) написао сам Богородице дјево, коју је он извео са својим хором. Упознао сам и др Даницу Петровић, директорку Музиколошког института САНУ, и они су ми много помогли у мом упознавању српске музике.

Мој афинитет за српску музику енормно се развио у последњих пет или шест година. За овај концерт тражио сам дело већег обима, а светској јавности мање познато од Мокрањца. Код Христића ме је јако заинтересовао хармонски израз. Опелу је припао цео први део програма и тежиште концерта, којем по дужини одговарају моје Химне,пред крај другог дела.

Како сте дошли до Стихире Светом Симеону Мироточивом на литургијску поезију Теодосија Хиландарца?

Пре шест година, у Америци сам одржао концерт на којем су била и дела Петра Коњовића и Рајка Максимовића, а који је публика веома добро примила. За овај садашњи концерт тражио сам упечатљив пример српског црквеног појања и пронашао га у антологији Хиландарски ктитори у православном појању др Данице Петровић (1999). Овај напев за мушки хор пружио је и одличну противтежу женским гласовима из „Миличиног плача” Рајка Максимовића. „Миличин плач” Рајка Максимовића, из његове „Пасије светога кнеза Лазара” схватам као дестилацију изворне музике, не литургијске већ народне, и веома интензивне. Хармонија у пратећим гласовима осцилира као у осињаку, као орнаментисани исон с имитацијама солистичке мелодије која је широког обима, а веома тамног колорита.

Како се Александра Вребалов нашла на концертном програму?

Прошлог лета наступао сам у Котору, а потом боравио у Београду. Александру сам упознао у Радио Београду, а онда сам је поново срео у Новом Саду. Питао сам је да ли има неку хорску композицију коју бих могао да изведем и она је одговорила да има, и да ће ми је послати по повратку у Њујорк. И послала ми је.

И та композиција је умногоме другачија од остатка програма, а нарочито у хармонском погледу.

Апсолутно. Она у Рођењу Христовом користи једну врсту ренесансне технике с много имитација и контрапункта, и са изузетно занимљивом хармонијом.   

А сада о Ваших Седам химни Светоме Сави.

То је за мене била веома значајна поруџбина за гостовање у Београду и Новом Саду 2006. године. У Београду сам претходно био у храму Светог Саве у који ме је одвео новосадски композитор Борис Деспот. Био сам одушевљен. Тада сам сазнао и о двострукој патњи спаљивања моштију Светог Саве и разумео огроман значај који овај светитељ има за српски народ. Како сам проширивао своје знање, прво сам желео да напишем канон, али ме је др Даница Петровић упутила на текстове стихира за Вечерње, од којих неки више нису у литургијској употреби. Иако у овој композицији цитирам српске напеве, она није литургијска него је то више концертна форма моје личне представе о Светом Сави коју сам створио кроз ове литургијске текстове. Желео сам да свака Химна кроз различиту хорску фактуру и колорит добије свој посебан карактер, као седам бисера на нисци, где је сваки бисер мало другачији, и где се сваки став може изводити и појединачно и у циклусу.

Како изгледа Ваш „Интервју са самим собом”?

То је био један интроспективни процес. Коментари и анализе које сам писао деловали су исувише формално и чинило ми се да нисам досегао до сржи онога што сам желео да кажем. Онда сам саставио једну страницу аутоинтервјуа и послао је свом ментору, на шта је он одговорио да је идеја сјајна и да наставим. Тако сам, у форми питања и одговора, ставио на папир она своја размишљања која су ме тада била заокупила. Као, на пример, да многе моје композиције које почивају на православним теолошким концептима могу бити протумачене као покушај верског преобраћења.

„Можда, али то не би било тачно. Увек се трудим да нагласим да су ти концепти заправо она моја изворна инспирација, па нема потребе да се због тога извињавам. Исто би било и да сам милитантни марксиста.”

„Зар марксизму не би недостајала поезија?”

„Не неизоставно. Примери су Црвено јеванђеље за глас и два четврттонска клавира Ивана Вишњеградског... или Нонов крајње поетизовани марксизам. А у мојој музици јесте изражен поетски елемент, и то у резонантним фразама страних језика које користим, и, наравно, у поетском квалитету литургијских текстова на које пишем своју музику.

После наступања у Америци враћате се кући у Португал, а у наредним месецима композиције ће Вам се изводити у Минхену и Њујорку. Да ли ће се Србија опет ускоро наћи у календару?    

Ја сам развио веома широко интересовање за српску музику, и то не искључиво духовну, тако да приликом сваке посете Србији на одласку понесем неколико партитура. Тренутно сам опчињен Јосипом Славенским. Планирам поновни долазак у јуну и надам се да ћу тада успоставити нове контакте.

----------------------------------------------------------------

Одломци из „Интервјуа са самим собом”

О претераном инсистирању на структури у западној музици:

Да, с једне стране нагласак на устројству форме јесте изражен и може бити веома опасан. Савршено флуидна музика може бити упропашћена баш тим инсистирањем на структури. С друге стране, правила и конвенције могу се игнорисати онако како је то радио Вила-Лобос, баш зато што их је јако добро познавао.

Још о хиперорганизацији:

Док је манија организације свега, која је довела до „замрзавањa” тоталног серијализма и његове антитезе тоталног минимализма била неопходан историјски корак, она је у себи носила и семе свога сопственог уништења. Пантеон „постсвегизма” који данас уживамо, то свакако показује. Интересантно је, узгред, да композитор као Ерки-Свен Тир користи серијализам као декоративни ефекат, стилски га цитира, баш као што би то чинио с барокним клишеом.

О контексту:

Када сам учио основе компоновања, био сам свестан контекста, читаве историје западне класичне музике, и мислио сам да је то ниво којем морам да тежим. Наравно да се то може тумачити као тиранија, али сам убеђен да се кроз све то мора проћи да би се нешто могло одбацити као небитно. Зато своје игнорантне студенте композиције шаљем кући с нарамцима компакт-дискова, од Гијома де Машоа и Баха, до Aрвa Перта и Xeлмyтa Лахенмана, и тражим њихово мишљење и образложење тога мишљења.