Наша чуваркућа

Свештеник нам пре неки дан најавио још један брзи Ускрс. Протрчао кроз наш стан као да обара рекорд за Гиниса. Издиџејисао молитву на „78 обртаја” – освештао водицу за невероватних 45 секунди! – и наставио даље кроз парохију да јури резултат, а нас оставио да се у чуду крстимо.

Какав свештеник – таква и паства: и ми смо усвојили девизу „време је новац”. Брзо живимо, брзо радимо, с ногу се свађамо, волимо, празнујемо... Брзином светлости и јаја кувамо.

– Опет ми сва попуцала! Лепо сам ти рекла да их не стављаш у фрижидер пред фарбање! Под хитно купи још 20 комада ако уопште мислиш да се туцаш! – довикује ми жена из мобилног.

Шнирам међу тезгама на Каленић пијаци. Пролећу боје. Зелено. Наранџасто. Црвено. На брзака пазарим млади лук, салату, спанаћ. Шаргарепу. Ротквице. Нови „картон” јаја и „хаљинице” од целофана са веселим зекама, плавим квочкама и розе пилићима – деца више воле сличице него фарбу.

– Од оних 40 пукнутих направићемо предјело за фамилију! – поново зове.

– Благо гостима! Ускршњи ручак биће једно огромно јајчано предјело – одговарам.

Потпуно су у праву творци теорије да се све жене деле на „куварице” и „чистачице”. Моја дефинитивно спада у другу групу. Од кухиње бежи као ђаво од крста! Да се у овој просторији не сналази најбоље, схватио сам првог дана брака кад је на трпезаријски сто спустила угљенисани тигањ и... још тад опасао кецељу. Победила је љубав. Много година касније, љубав цвета! Данас сам 40 пукнутих куваних јаја ослободио љуске, преполовио их, повадио жуманца, а беле „шкољке” напунио сардином, мајонезом, сиром, шаргарепом, струганим ротквама... Креирао десетак комбинација.

И женица била вредна. С крпом у руци вребала је „непослушне” капљице које су – гле чуда! – скакале свуда по радној плочи, плочицама и целој кујни. Узгред је гунђала што нам стиже гомила рођака. Ништа ја, зујим миксером, као не чујем. Имам јак одбрамбени механизам. Не дам да ми квари атмосферу радости. Надевам полутке. Ако неком буде мало беланаца, може да проба специјалитет – цела жуманца са окицама од кечапа и ручицама од сецканих краставчића.

Служимо шарена јаја. Почиње такмичење. Граја. Ујка Боки нас је смлатио веселим зеком. Избио деци из шака розе пилиће, мени и жени средио плаве квочке, немилосрдно одељао свастику и пашу, па згромио тетке редом слева надесно – Љубу, Браниславу и Милку. С теча-Кизом се мало помучио, Киза подметнуо дрвено јајце, али стари лисац Боки га провалио и потом у равноправној борби скуцао.

Пошто смо појели сва сломљена јаја, пред победника и поражене постависмо овале с предјелом. Рођаци се згледаше. Ко ће сад да поједе пун сто полутки од јаја! Ујка не би смео, мучи га жучна кеса, тетке слева надесно држе дијету, теча неће да се претовари... Почнем да хвалим сопствене ђаконије, набрајам рецепте, нудим свеску... Не пролази! Сви чекају „нешто конкретно”, тактизирају, причају о скупоћи. Ал’ и ми, домаћини, тврди! Одуговлачимо, сипамо киселу водицу. Причамо о кризи. – Никад није било горе – клима главом фамилија.

Умало жена да саопшти да главно јело – мини-пице! – само што није подгрејано, кад – цимну звоно на вратима. Паде ми камен са срца. Уђе бака и рече: – Христос васкрсе! Сине, опрости, једва нађох такси! Што сте ми лепи овако на окупу...

Па поче са децом да уноси плехове и посуде са храном.

– Ваистину васкрсе! – орасположи се дружина.

Прискочише тетке да помогну. И жени лакну: – Ипак си ангажовао бабу! Е, то си добро урадио...

Нормално, пале су сармице од зеља, па јагњеће печење, штрудла...

И тиха песма се зачула. Ујка Боки се сетио стихова „Ако си ти пупољак од руже”. Обећао баби да ће да је части концертом Звонка Богдана у „Мадленијануму” 9. априла... Касно се сетио: ја јој већ купио две карте! Може да води свог прикана. У општем смеху, помислих да је бака наша чуваркућа. Овај пут, да не беше њеног „кетеринга”, стварно не знам шта бих радио.

Дарко Калезић