Приватизација стигла и у кибуце

Од нашег специјалног извештача
Пустиња Негев, априла – Скоро да нема више пољопривредника прљавих руку како блатњавим ашовима и физички граде своју будућу државу. Скоро да нема оранице којом одјекују гласови женских и мушких трудбеника који певају старе песме на јидишу. Скоро да нема комунистичких идеала „ради колико можеш, узми колико ти је потребно” који су владали израелским кибуцима у прошлом веку.

Ипак, кибуци у Израелу преживели су „нападе” модерних тенденција и капитализма и још опстају као јединствене заједнице људи у којима је једини власник заједница, док појединац ништа не поседује. Тачно један век од оснивања првог кибуца, широм Израела постоји око 230 оваквих заједница у којима, за разлику од златних времена у другој половини прошлог века, сада живи сваки тридесети житељ јеврејске државе.

Мишел Кан, јеврејски имигрант из Белгије и бивши члан једног кибуца на северу Израела, објашњава да су кибуци одиграли веома важну улогу у израелском друштву, при чему су посебан значај имали и за све оне Јевреје широм света, који су после оснивања Израела 1948. године одлучили да се доселе у своју отаџбину.

„Кад дођете из иностранства у Израел у којем немате ни породицу, ни рођаке, ни кућу, кибуц је добро решење за социјализацију у новој средини. Најпре, одмах добијете кућу, храну и комшије са којима радите и самим тим стичете пријатеље и упознајете своју отаџбину”, објашњава Кан и додаје да иако сада нису толико важни, кибуци представљају део успеха Израела.

Међутим, додаје он, кибуци и живот у њима се знатно променио, због тога што пољопривредна производња више није исплатива као пре и због тога што има много више прилика да се добро зарађује тако да људи више теже самосталности.

„Све мање људи живи у кибуцима јер се пољопривредна производња променила па је сад због механизације и технологије знатно мање људи потребно за пољопривредне радове. Ипак, кибуци су се променили тако што су се усмерили према тржишту и ономе што се може скупо продати. Тако у појединим кибуцима постоје фабрике газе, а у овом, на пример, постоји рибњак у којем се узгајају шкампи и риба попут шарана или сома, који нису кошер, односно коју Јевреји по правилима вере не смеју да једу”, објашњава Мишел Кан, док показује на рибњак у кибуцу Машабе Саде, који се налази усред сурове пустиње Негев.

Он додаје да, осим тога, чланови кибуца углавном не користе своје производе, будући да су знатно бољег квалитета и самим тим скупи, те их због тога продају а за себе купују јефтиније млеко, месо и остале потрепштине.

(/slika2)Док су некад кибуци били стратешка места које је држава помагала, данас кибуци редовно плаћају порезе и немају финансијску подршку државе. Капитализам све више продире у кибуце тако да сада чланови заједнице добијају и кредитну картицу, док за коришћење заједничког аутомобила морају да се унапред пријаве.

„У заједничкој трпезарији је и припремљена храна, али и сирови производи у фрижидеру да свака домаћица може у свом дому да припреми ручак, али може и припремљену храну да однесе како би породица јела у свом дому у оквиру кибуца. Међутим, у неким кибуцима су трпезарије приватизоване па сваки члан кибуца добија одређене ваучере за коришћење трпезарије, а гости и туристи плаћају новцем”, каже Кан и додаје да су поједини кибуци, чак и они усред пустиње, постали туристичка места, показујући на групу америчких студената који пију пиво у хладовини кибуца Машабе Саде.

Капитализам је учинио своје тако да се у последње време у Израелу оснивају и такозвани мушави, односно корпоративне комуне које имају сличности са кибуцима, али у којима чланови добијају плату а само део дају заједници.

„Ако сте професор са великом платом, у кибуцу вам цела плата одлази заједници, тако да временом пожелите да сами својом платом располажете и то уобичајено буде разлог за напуштање кибуца”, каже Мишел Кан.

Заједништво кибуца очигледно све више подлеже капитализму и задовољењу индивидуалних потреба људи.

------------------------------------------------

Сто година првог кибуца

Први кибуц у Израелу прославио је пре неколико дана тачно 100 година постојања, само неколико месеци пошто је прошле године век постојања прославио и први модерни јеврејски град – Тел Авив. Кибуц Дегања Алеф, представља својеврсну мајку свих осталих кибуца широм Израела, који иако нису у савремено доба популарни као пре, у израелској историји имају заслужно место као једни од стубова у стварању и развоју израелске државе. Без кибуца и волонтерског рада његових чланова у изградњи најсуровијих и најзапуштенијих места земље на којој су живели Јевреји, питање је да ли би цела јеврејска заједница имала снаге да после британске владавине установи израелску државу и потом се поприлично успешно брани и напада у сукобима са Арапима. У кибуцима су у једном делу живота живели, не само истакнути војни генерали, пилоти, борци, већ и четири бивша премијера Израела – Давид бен Гурион, Леви Ешкол, Голда Меир и Ехуд Барак.

Бен Гурион је чак и инсистирао да буде сахрањен у кибуцу Сде Бокер, усред пустиње Негев, у којем је једно време живео. Данас поред његовог гроба војници, после основне обуке, у посебној церемонији добијају пушке и Библије.

Док је прошлогодишња прослава једног века Тел Авива била уз пуно ватромета, великих концерата и пријема, стогодишњица првог кибуца је прослављена релативно скромно, али уз присуство израелског председника Шимона Переса, који је и сам један од оснивача једног кибуца под називом Алумот.

„Ми смо створили историју Израела. Не поетичним говорима, већ нашим рукама, нашим знојем, нашим сузама и нашом крвљу. Подигнимо наше главе поносно чак и ако има оних у израелском друштву који су заборавили или који не желе да се сећају или подсете друге о томе ко смо ми и шта смо урадили”, казао је Зев Шор, секретар кибуцког покрета у Израелу.

Према речима председника Переса, он је уверен да држава Израел не би била оно што је данас да није било успостављања ових радних насеља и доприноса који је кибуцки покрет дао израелској безбедности и социјалној стабилности.

Ненад Радичевић