Privatizacija stigla i u kibuce

Od našeg specijalnog izveštača
Pustinja Negev, aprila – Skoro da nema više poljoprivrednika prljavih ruku kako blatnjavim ašovima i fizički grade svoju buduću državu. Skoro da nema oranice kojom odjekuju glasovi ženskih i muških trudbenika koji pevaju stare pesme na jidišu. Skoro da nema komunističkih ideala „radi koliko možeš, uzmi koliko ti je potrebno” koji su vladali izraelskim kibucima u prošlom veku.

Ipak, kibuci u Izraelu preživeli su „napade” modernih tendencija i kapitalizma i još opstaju kao jedinstvene zajednice ljudi u kojima je jedini vlasnik zajednica, dok pojedinac ništa ne poseduje. Tačno jedan vek od osnivanja prvog kibuca, širom Izraela postoji oko 230 ovakvih zajednica u kojima, za razliku od zlatnih vremena u drugoj polovini prošlog veka, sada živi svaki trideseti žitelj jevrejske države.

Mišel Kan, jevrejski imigrant iz Belgije i bivši član jednog kibuca na severu Izraela, objašnjava da su kibuci odigrali veoma važnu ulogu u izraelskom društvu, pri čemu su poseban značaj imali i za sve one Jevreje širom sveta, koji su posle osnivanja Izraela 1948. godine odlučili da se dosele u svoju otadžbinu.

„Kad dođete iz inostranstva u Izrael u kojem nemate ni porodicu, ni rođake, ni kuću, kibuc je dobro rešenje za socijalizaciju u novoj sredini. Najpre, odmah dobijete kuću, hranu i komšije sa kojima radite i samim tim stičete prijatelje i upoznajete svoju otadžbinu”, objašnjava Kan i dodaje da iako sada nisu toliko važni, kibuci predstavljaju deo uspeha Izraela.

Međutim, dodaje on, kibuci i život u njima se znatno promenio, zbog toga što poljoprivredna proizvodnja više nije isplativa kao pre i zbog toga što ima mnogo više prilika da se dobro zarađuje tako da ljudi više teže samostalnosti.

„Sve manje ljudi živi u kibucima jer se poljoprivredna proizvodnja promenila pa je sad zbog mehanizacije i tehnologije znatno manje ljudi potrebno za poljoprivredne radove. Ipak, kibuci su se promenili tako što su se usmerili prema tržištu i onome što se može skupo prodati. Tako u pojedinim kibucima postoje fabrike gaze, a u ovom, na primer, postoji ribnjak u kojem se uzgajaju škampi i riba poput šarana ili soma, koji nisu košer, odnosno koju Jevreji po pravilima vere ne smeju da jedu”, objašnjava Mišel Kan, dok pokazuje na ribnjak u kibucu Mašabe Sade, koji se nalazi usred surove pustinje Negev.

On dodaje da, osim toga, članovi kibuca uglavnom ne koriste svoje proizvode, budući da su znatno boljeg kvaliteta i samim tim skupi, te ih zbog toga prodaju a za sebe kupuju jeftinije mleko, meso i ostale potrepštine.

(/slika2)Dok su nekad kibuci bili strateška mesta koje je država pomagala, danas kibuci redovno plaćaju poreze i nemaju finansijsku podršku države. Kapitalizam sve više prodire u kibuce tako da sada članovi zajednice dobijaju i kreditnu karticu, dok za korišćenje zajedničkog automobila moraju da se unapred prijave.

„U zajedničkoj trpezariji je i pripremljena hrana, ali i sirovi proizvodi u frižideru da svaka domaćica može u svom domu da pripremi ručak, ali može i pripremljenu hranu da odnese kako bi porodica jela u svom domu u okviru kibuca. Međutim, u nekim kibucima su trpezarije privatizovane pa svaki član kibuca dobija određene vaučere za korišćenje trpezarije, a gosti i turisti plaćaju novcem”, kaže Kan i dodaje da su pojedini kibuci, čak i oni usred pustinje, postali turistička mesta, pokazujući na grupu američkih studenata koji piju pivo u hladovini kibuca Mašabe Sade.

Kapitalizam je učinio svoje tako da se u poslednje vreme u Izraelu osnivaju i takozvani mušavi, odnosno korporativne komune koje imaju sličnosti sa kibucima, ali u kojima članovi dobijaju platu a samo deo daju zajednici.

„Ako ste profesor sa velikom platom, u kibucu vam cela plata odlazi zajednici, tako da vremenom poželite da sami svojom platom raspolažete i to uobičajeno bude razlog za napuštanje kibuca”, kaže Mišel Kan.

Zajedništvo kibuca očigledno sve više podleže kapitalizmu i zadovoljenju individualnih potreba ljudi.

------------------------------------------------

Sto godina prvog kibuca

Prvi kibuc u Izraelu proslavio je pre nekoliko dana tačno 100 godina postojanja, samo nekoliko meseci pošto je prošle godine vek postojanja proslavio i prvi moderni jevrejski grad – Tel Aviv. Kibuc Deganja Alef, predstavlja svojevrsnu majku svih ostalih kibuca širom Izraela, koji iako nisu u savremeno doba popularni kao pre, u izraelskoj istoriji imaju zaslužno mesto kao jedni od stubova u stvaranju i razvoju izraelske države. Bez kibuca i volonterskog rada njegovih članova u izgradnji najsurovijih i najzapuštenijih mesta zemlje na kojoj su živeli Jevreji, pitanje je da li bi cela jevrejska zajednica imala snage da posle britanske vladavine ustanovi izraelsku državu i potom se poprilično uspešno brani i napada u sukobima sa Arapima. U kibucima su u jednom delu života živeli, ne samo istaknuti vojni generali, piloti, borci, već i četiri bivša premijera Izraela – David ben Gurion, Levi Eškol, Golda Meir i Ehud Barak.

Ben Gurion je čak i insistirao da bude sahranjen u kibucu Sde Boker, usred pustinje Negev, u kojem je jedno vreme živeo. Danas pored njegovog groba vojnici, posle osnovne obuke, u posebnoj ceremoniji dobijaju puške i Biblije.

Dok je prošlogodišnja proslava jednog veka Tel Aviva bila uz puno vatrometa, velikih koncerata i prijema, stogodišnjica prvog kibuca je proslavljena relativno skromno, ali uz prisustvo izraelskog predsednika Šimona Peresa, koji je i sam jedan od osnivača jednog kibuca pod nazivom Alumot.

„Mi smo stvorili istoriju Izraela. Ne poetičnim govorima, već našim rukama, našim znojem, našim suzama i našom krvlju. Podignimo naše glave ponosno čak i ako ima onih u izraelskom društvu koji su zaboravili ili koji ne žele da se sećaju ili podsete druge o tome ko smo mi i šta smo uradili”, kazao je Zev Šor, sekretar kibuckog pokreta u Izraelu.

Prema rečima predsednika Peresa, on je uveren da država Izrael ne bi bila ono što je danas da nije bilo uspostavljanja ovih radnih naselja i doprinosa koji je kibucki pokret dao izraelskoj bezbednosti i socijalnoj stabilnosti.

Nenad Radičević