ГЛАС ЧИЊЕНИЦА, СРЕБРЕНИЦА

Очекивано напорно, разголићујући поделе и тешко суочавање с трагичним догађајима ратне прошлости, српска скупштина коначно је изгласала Декларацију о Сребреници.

Парламент је прикупио довољно коалиционе храбрости да се после 15 година суочи с најтежим злочином почињеним у Европи после Другог светског рата како би Србију и Србе дистанцирао од масакра који су злочинци починили прикривајући се српством.

Извињење, изражавање саучешћа жртвама и отворено признавање да Београд није учинио довољно да јула 1995. спречи убијање 8.000 Бошњака, први је и најтежи корак после година порицања да се масакр у Сребреници уопште догодио, и после година притисака Европског парламента због геноцида на истоку Босне.

Тесно изгласавање Декларације у Скупштини, полемике које су претходиле и испратиле документ показују да Србија још није прошла кроз колективно прочишћење, али простора порицању и разним алибијима више нема.

Србија је захваљујући иницијативи коју је Борис Тадић најавио почетком године поправила имиџ и потврдила своје „европско лице”. Стигле су многе похвале са Запада. Понекад пропраћене жаљењем што је избегнута реч „геноцид”.

Одјек је толики да су неки турски интелектуалци одмах затражили да Турска, која такође жели чланство у Европској унији, следи пример Србије и извини се за „геноцид” над Јерменима 1915, који Анкара негира.

Несумњиво се ради о великом почетку разбијања заблуда. Руши се капитална, Слободану Милошевићу омиљена теза да Београд нема никакве везе с ратом у Босни. Руши се легат те прошлости.

Да смо раније ушли у суочавање с националистима, да су се чули гласови жртава а не само „победника”, јасно је да би одређивање посланика у Скупштини ишло лакше и да део јавности не би страховао од неке нове „завере” Запада.

Босанским муслиманима Декларација нуди сувише мало. Босански Срби кажу да је написано сувише много. Зашто би овај документ био „сраман”, како тврди део опозиције? Зашто би он обележавао будуће генерација на начин да не могу да са себе сперу љагу?

Глупости. Управо супротно. Ова Декларација ће омогућити да сперемо љагу коју нам наносе Ратко Младић и сви они са његовим „херојским” ликом на мајицама. Или бруку коју су, сетимо се, Србији пре неку годину нанели неки београдски студенти права негирањем постојања сребреничког злочина.

Декларација је могла да стигне раније, могла је да буде и боља, али оваква каква је производ је политичке воље – а управо та и таква политичка воља од изузетне су важности. Очито није могло више.

Пре свега мислим на појам геноцид који је био камен спотицања у данима пре гласања и током 13 сати усијане дебате. Суочена са отвореним отпором националиста, вођена принципима популизма, владајућа коалиција се задовољила питијски сроченим текстом:

Г-реч се не помиње, иако се јасно каже да је Декларација посвећена Конвенцији против злочина геноцида. Истовремено се каже да је злочин извршен на начин изречен у пресуди Међународног суда – која говори о геноциду.

Слажем се да је геноцид сложен појам. Ноам Чомски, рецимо, не прихвата да је у Сребреници почињен геноцид. „Ако људи желе да користе термин ’геноцид’ тако како га користи трибунал, онда се могу водити суђења против људи из целог света укључујући лидере САД, Британије, Француске и других који су одговорни за злочине који су, жао ми је што то тако морам рећи, већи од злочина у Сребреници…”.

„Међутим, морамо  се договорити око новог термина који би означава оно што је ’геноцид’ првобитно значио. Првобитно, он је био створен као термин за злочине које су починили нацисти и требало је да се односи на огромне покоље који су за циљ имали уништење народа. Такав је случај био у Руанди, и он се може назвати геноцидом. Можда се и покољ у Источном Тимору може назвати геноцидом, али се то не ради, јер је за те злочине одговоран Запад. Има још доста таквих примера. Једноставно, ако ће се термин ’геноцид’ користити за убијање великих размера која врши непријатељ, онда у реду. Можемо се договорити да га тако користимо. Али, онда то нема никаквог моралног значења.”.

Чињеница је међутим да је Међународни суд правде 2007. одлучио да је масакр у Сребреници био чин геноцида. Тако смо за корак заостали од Европе и света где је Сребреница прихваћена као упозоравајући доказ да је и после истребљења шест милиона Јевреја геноцид у Европи могућ. Геноцид који није дефинисан бројем убијених, већ јасном намером да се уништи одређена етничка или верска група”.

У сваком случају ствари се мењају. Рекао бих да се смањује број оних који поричу невиђени злочин и геноцид и да расте број оних који ће, без обзира на употребљене формулације, Сребреницу повезивати са геноцидом. Да није тако, Декларације још не би било.

Не разумем при томе оне који тврде да Декларација значи признавање колективне кривице српског народа. Не видим разлог за страх да би Срби овде, или преко Дрине, могли да постану „геноцидни народ” ако би у Декларацији био употребљен појам геноцид. Да је то тако, а није, онда би то значило да су Срби „злочиначки народ”, јер је употребљена реч злочин.

Нисам сасвим уверен да су политичари до краја јасно објаснили разлику између прихватања одговорности једног режима и индивидуалне одговорности за злочине. То, и чињеница да је Европски парламент годинама притискао тражећи неки овакав документ, бацају нешто сенке, али ипак је најважније што је прикупљена храброст да се Декларација изгласа. Тесно, али то је слика наше стварности.

Декларација ће истовремено помоћи процесу помирења и нормализације односа у читавом региону, што је предуслов уласка у ЕУ. А да ли је она гест искреног кајања или политички мотивисан корак да би се олакшао пут ка Европској унији?

Да ли је недавна Тадићева изјава да Србији није важно да ли ће Ејуп Ганић бити изручен Београду или Сарајеву већ да је битно да добије „фер” суђење била балансирање због изостављања квалификације „геноцид”?

Полемике ће се наставити. Спекулативни и конфликтни потенцијал није исцрпљен, показују и оцене исламских кругова Србије. По Зукорлићу, Декларација је „неадекватна, несврсисходна и ниподаштавајућа”. По Јусуфспахићу, „није идеална али је значајан корак ка помирењу”.

Расправе следе, али формално је и коначно стављена тачка на питање зашто „само Сребреница” када су страхотни балкански ратови имали још много жртава и џелата.

Зато што би Декларација о Сребреници требало свима да помогне да схвате како се ради о појединачно најбруталнијем злочину у Европи последњих пола века, о пажљиво планираном и логистички организованом истребљењу људи због њихове етничке и верске припадности

Знам, за крај, да није фраза када преживели Сребренице кажу да ће право измирење уследити тек када Ратко Младић буде на суду. Ипак, Декларација српског парламента отвара врата сличним гестовима који воде помирењу балканских народа и њихових држава.