Победа у доба апатије

Иако је Силвио Берлускони поново изненадио свет успехом своје десне коалиције на недавним регионалним изборима, пред премијером је да размишља о упозоравајуће слабом одзиву бирача и изазовима који стижу од ксенофобичних ултрадесничара из Лиге севера.

На изборе у 13 од 20 региона Италије изашло је 64 одсто од 41 милиона бирача, што је најмање у последњих 15 година. Објашњење: раст незапослености и раширени утисак да се Берлусконијева странка недовољно снажно супротставља најтежој рецесији од 1945. године.

Упркос томе, Берлусконијева десна коалиција Народа слободе извојевала је победу у шест региона у којима се гласало, укључујући и четири које је до сада држала опозиција. Центар-левица, који је традиционално доминирао регионалним администрацијама, освојио је седам региона иако је победа плаћена тешким губицима Лација и Пијемонта.

Успех деснице Берлускони је у најбољој традицији своје пословичне скромности одмах приписао – себи. „Ја сам изашао на бојно поље и ово је моја победа.”

Могуће је да је Берлусконијев успех део инерције, израз апатије бирача. Чак трећина оних који нису желели да гласају кажу да је то зато што су догађаји ван њихове контроле, док половина одлуку да не изађу на биралишта објашњава губитком интереса у политику, гађењем које осећају према странкама или исказивањем протеста због понашања партија.

Нема сумње да је апатији умногоме допринео Берлускони својим скандалима, бирократским маневрима или ућуткивањем противника. Зашто га онда бирачи нису казнили?

Сви о Берлусконију све знају: скандали корупције од којих га брани закон о имунитету као за њега скројен у парламенту, развод и проблеми у приватном животу проткани аферама и аферицама у које су укључене и 18-годишњакиње, недовољно ефикасан одговор привредној кризи, брутална амбиција за контролу медија.

Део објашњења је да Берлусконијев успех треба тражити на теренима на којима га критичари, посебно из ЕУ, највише нападају.

Берлускони је одувек пажљиво балансирао став према држави. Уколико она није фер према њему, неће бити ни он према њој. Избегаваће, рецимо, да плати порез, што је омиљени колективни спорт Италијана.

Нема сумње да је „Каваљере“ и на томе профитирао. Посебно код малих и средњих привредника који чине кичму националне економије. Нема више драстичних мера према онима који „закину” на ПДВ-у. Тих 20 одсто је поприлична утеха у временима кризе.

Приватни живот одувек му је протицао у знаку мачоизма, што није нека замерка у друштву латинских љубавника.

Како год било, 73-годишњи премијер је после готово две године на власти у свом трећем термину себи обезбедио да настави да води политику како он најбоље зна. Италијани му верују. Изгледа да његов „уговор са народом” функционише. На изненађење многих.

„Каваљере” је тако избегао судбину Николе Саркозија кога су бирачи на регионалним изборима казнили, иако се Италија не налази у ништа бољој, ако не и горој ситуацији од Француске.

Народ слободе наставља да буде странка за коју се највише гласа, без обзира на то што је Берлускони са 31 одсто гласова био мање убедљив него на претходним општим и изборима за Европски парламент.

Ривали са центра-левице задржали су значајан проценат од 27,1 гласова, али је Демократска партија у апсолутним исказима од прошле године изгубила чак милион гласова.

Највећи успех припада Лиги севера која је успела да значајан број бирача одвуче од ривала преузимајући Пијемонт од левице, а Венето од Народа слободе.

Успон Лиге, која ће појачати притисак на већу аутономију севера Италије коју назива Паданија, и њеног ћудљивог лидера Умберта Босија, који већ тражи положај градоначелника Милана, мора да брине премијера.

Берлускони би да заборави како је Боси рушио његову прву владу и понавља да се ради о „лојалном савезнику”, али Ђанфранко Фини, суоснивач Народа слободе и председник Доњег дома парламента, тврди да ће владајућа странка „потпуно зависити” од Лиге.

Промена односа снага унутар владајуће коалиције несумњиво ће Берлусконију отежати планиране популистичке реформе: смањење броја посланика у парламенту, референдум о директним изборима за шефа државе и генерални ремонт судства – за које верује да је наклоњено левици и да га прогања из политичких разлога.

Берлусконијев блок центра-деснице и Лига севера, посебно, јесу извојевали политичку победу, али је такође тачно да су ови избори показали колико Италијане обузима осећај отуђености од институција.