Поштени на часну реч

Републички одбор за решавање о сукобу интереса ниједном од свог настанка (од 18. јануара 2005. године) до данас није проверавао да ли је макар један од око 15.000 државних функционера куповином стана или куће дошао у сукоб интереса. Тако бар тврди његов први човек Милован Дедијер. Штавише, у Србији, у којој је корупција опет у порасту (о чему сведоче и прекјуче објављени резултати истраживања Светске банке), министра који је купио стан од неколико стотина хиљада евра, штити закон који му омогућава да на питање одакле му паре, одговори: "Шта вас брига".

За сумњу да је за две године бар неко од српских функционера, користећи свој положај и утицај, дошао до стана, куће или макар повољног стамбеног кредита, признају и у Одбору за спречавање сукоба интереса, није потребна велика аргументација. Тога, признаје и председник овог одбора Милован Дедијер, сигурно има. Одбор, додуше, каже он, не зна за такав случај. А сумњиво јесте, додаје Дедијер, када неко са платом од 100.000 динара купује стан од 200.000 евра. А сумња је, истиче, довољна да се одбор позабави провером таквог функционера.

– Ми покрећемо проверу по службеној дужности, када дођемо до сазнања да постоји сумња за сукоб интереса, па чак и на основу писања штампе. Поступак против вицегувернера НБС Дејана Симића, оптуженог да је примио мито од 100.000 евра почео је на основу писања штампе – каже Дедијер.

Одбор је, тврди, исто тако могао да се бави и вилом гувернера НБС Радована Јелашића која, према писању штампе, вреди 1,5 милиона евра, али није, јер "неће да проверава баш све што штампа пише, некада за то треба имати и јаче податке".

– Уосталом, Јелашић је, читао сам, демантовао то и рекао да кућа кошта 350.000 евра. Он је нама пријавио кућу на Дедињу, а провером колико то вреди треба да се бави Пореска управа – каже Дедијер.

За тврдње медија да су нове, скупе станове купили министар културе Драган Којадиновић (130.000) и министар привреде Предраг Бубало, или да је в. д. лидер радикала Томислав Николић купио чак два стана од неколико стотина хиљада евра, или да је посланик ГСС-а и бивши в. д. председника Србије Наташа Мићић такође купила стан у центру Београда (што су обоје потоњих демантовали), Дедијер није чак ни чуо. Промакло му је, јер је на одмору. Из истог разлога (одмор) ове информације промакле су и Слободану Бељанском, члану Одбора за решавање о сукобу интереса. Бељански није сигуран да ли је одбор уопште дужан да реагује на овакве информације и по службеној дужности (Дедијер тврди да јесте) и сматра да неко мора да поднесе пријаву. Функционери су, додаје Бељански, дужни да једном годишње пријаве шта су у међувремену на власти стекли. Неки то и не ураде, признају људи који би требало да су "ноћна мора" политичара у Србији. А и то да не пријаве промену имовинског стања која прелази вредност 20 просечних плата већ само по себи је прекршај, објашњава Дедијер.

Међутим, основни проблем са Законом о спречавању сукоба интереса јесте у томе што и функционери који одбору пријављују имовину или увећање имовине нису дужни да те податке документују, а одбор њихове наводе проверава тек кад у њих посумња. Ако уопште и посумња.

То пружа сјајну прилику за, најблаже речено, изврдавање закона. Тако, на пример, није немогуће да тек именовани функционер, по ступању на дужност, може одбору да пријави и 100.000 евра уштеђевине, коју нема, али планира да је стекне, можда баш и злоупотребом функције. И може да каже да тај новац чува, рецимо у сламарици, јер, ето, нема поверења у банке. Нико му неће тражити да покаже џак с парама, које је пријавио. Самим тим му је дат алиби да после може да каже да је нови стан купио управо од те уштеђевине. Све то, наравно, могуће је и због тога јер нема закона о пореклу имовине.

У одбору не могу да се усагласе око тога да ли су до сада испитивали неки сумњив случај куповине стана. Бељански, супротно Дедијеру који се не сећа да је Одбор икада испитивао како је неки функционер купио стан, тврди да је "било неколико таквих случајева" од оних 15.000, "али да он не може поименице да их се сети, нити како се то завршило". Дедијер се присећа неких случајева који се не тичу станова: "Било их је осам до десет, све високи функционери и ни за једног није утврђено да је био у сукобу интереса".

– То је све фарса – каже Верица Бараћ, председник Савета за борбу против корупције. – Код нас нема никакве контроле власти. Доносе се неки закони који немају везе са реалношћу. Намерно се доносе лоши прописи, корупција се не смањује, а јавност нема никакву контролу – каже Бараћ.

Једна је ствар када увид у имовинско стање државних функционера имају само порески чиновници и полицајци, о чијем радном месту могу да одлучују управо они које треба да контролишу, а сасвим је друга ситуација када су са имовином министара, посланика и других функционера упознати и грађани.

– Чињеница да јавности нису доступне информације о имовинском стању функционера довољно говори о вољи државе да све стави под капу закона. Јавност мора да има право, а функционер обавезу да одговори одакле му оно што има и како је зарадио. Тако је скоро свуда у свету. Можемо ми за 15 минута да испреписујемо шведске законе, али не можемо ни за сто година да будемо Шведска – додаје Бараћ.

Ову врсту информација јавности су законом учиниле доступне и неке од држава у нашем окружењу, Хрватска одраније, а Црна Гора однедавно. Код нас, контрола јавности, међутим, уопште не постоји, а интересовање за теме попут ових неретко се проглашава и непристојношћу. Пре више од деценије, 1994. године, сада покојни Зоран Ђинђић је као опозициони лидер предложио усвајање закона по којем би функционери били обавезни да ставе на увид јавности своју имовину: непокретности, превозна средства, имовинска, ауторска, патентна и друга права, покретне ствари, знатне материјалне и уметничке вредности, новац, хартије од вредности, а да потом, по престанку функције, њихова имовина буде још једном пописана. Тим предлогом је била предвиђена казна затвора до три године за прикривање података. Ђинђић је тада личним примером покушао да убеди владу да прихвати овај предлог, објављујући шта све поседује, али је предлог ипак био одбијен. Сматран је дискриминаторским, јер, речено је, ставља функционере у неравноправан положај у односу на друге грађане. Овом предлогу тада су се успротивили и садашњи премијер Србије Војислав Коштуница и министар иностраних послова Србије Вук Драшковић, као и Војислав Шешељ, који се, додуше, и тада, налазио у затвору.

Десет година касније функционери и даље не сматрају да имају обавезу да грађанима који за њих гласају полажу рачуне. Напротив, после свих обећања да се када они буду дошли на власт тако нешто неће дешавати, сада су своје право на "приватан живот", како то воле да кажу, и озаконили.

– Иако нико од њих законски није дужан да одговори на оваква питања, нико не може да забрани да се она постављају – каже повереник за информације Родољуб Шабић који најављује, а Милован Дедијер потврђује, да ће ускоро бити поднет захтев да овакве информације ипак морају бити доступне јавности. Када ће се то десити, зависи управо од оних који сада говоре: "Шта вас брига".

-----------------------------------------------------------

Дуг списак непроверених

Поред већ поменутих случајева Јелашића, Којадиновића, Бубала, Николића и Мићићеве, ево још неколико примера актуелних и бивших државних функционера који су увећали имовину, а грађани Србије до данас нису добили прецизан, документован одговор како је до тога дошло.

У августу 2004. године до јавности је дошла информација да је министар полиције Драган Јочић купио за 131.000 евра стан од 80 квадрата. Он је тврдио да је половину пара обезбедио продајом стана своје мајке, а да је за другу половину супруга дигла кредит.

До тада је живео у женином стану од 35 квадрата и месечно примао 40.000 динара.

Медији су постављали питање о пореклу имовине и бившем министру Драгану Миловановићу, који је за мандата градио кућу у Земуну, Слободану Орлићу, који је, како је писала штампа, купио стан од 100 квадрата у центру Београда за 100.000 евра, бившем премијеру Зорану Живковић који је изградио нову кућу и купио ауто од 20.000 евра, а наводно је недавно купио и пословни простор у центру Београда вредан неколико стотина хиљада евра.

Драгана Матовић

-----------------------------------------------------------

Николић: Имам само један стан

Одговарајући на питање колико станова има у Београду, Томислав Николић је на јучерашњој конференцији за новинаре рекао да има само један стан који је платио 140.000 немачких марака. "Можда ће једног дана да вреди и два милиона евра као стан у којем је некада становао Томислав Николић. Можда ћете тад рећи да сам зарадио два милиона евра", рекао је заменик председника СРС-а, алудирајући на написе у неким медијима да је купио два стана у елитном делу Новог Београда, чија је вредност око 350.000 евра.

Он, како каже, не спори право да неко пита одакле му ти станови и новац, али "никада никога нису питали осим мене". Он је рекао да поред његове зграде Драган Ђилас, функционер ДС-а, гради зграду од десет милиона евра.

- Ако ја могу да докажем одакле ми стан од 140.000 марака, баш да видим како он може да докаже одакле му десет милиона евра - истакао је Николић.

Ј. Ц.