Сви Срби у једној улици

Ораховац – На тргу, у центру вароши, где вести прве стижу, уз саму ограду цркве Успење пресвете Богородице, четворо Срба загледаних у шаке. „Већ поодавно никог нема, заборавили нас изгледа сви. А ми, овде као у неком резервату, ослушкујемо хоће ли се нас ко сетити. Није, ко некад, али је тешко. Много тешко”, говори видно обрадован што нас види Златко Рашић, запослен у школи „Вук Караџић”, један од 380 преосталих Срба у овом граду.

Каже да је у Ораховцу сам јер жена и деца не смеју из централне Србије. Брата су му 2000. године, 19. фебруара, киднаповали у албанском делу Ораховца.

„Имао је поверења у Албанца. Позвао га један, којег је знао, да се нађу у кафани. Отишао и више се није вратио”, говори као за себе онижи средовечни човек док му поглед лута у даљину, у винограде које ни он, као ни остали Срби, поодавно не обрађује, а имао је Ораховац плодне винограде, најкрупније грожђе у Метохији, најбоље вино...

До њега Зоран Спасић, 40. му је година, живи са родитељима. Развео се, а дане, као и остали овде, који су остали без посла и живе од минималца, прекраћује поред цркве, где се звона огласе кад неко умре, али и кад се – роди. Ипак, прошле године у Ораховцу, где је, пре ратних сукоба, живело око 6.000 Срба, заплакало је 18 беба. Причају о томе Благоје и Оливера Радић истичући да то улива наду осталима да овде ипак живота има. Оливера је професор српског језика у оближњој школи а Благоје ради у продавници коју је отворио уз саму кућу. Имају четворо деце, најстарији је ученик Црквене гимназије у Грчкој, а најмлађем је две и по године. Прича Оливера да је некада школа што средња што основна, у којој наставу похађају деца из Велике Хоче, имала 140 ђака.

– Писали смо Министарству просвете да се отвори нови смер, рецимо туристички, јер с обзиром на поднебље деца би нашла ухлебљење овде, али нема одговора – говори Оливера која у слободно време пише за једини српски лист на Космету.

Ту у Ораховцу, у српском делу, у једној улици, у делу вароши која се простире на око 300 метара, гостопримство нам пружа Славица Витошевић, радник локалне канцеларије. Живи с мужем, једно дете завршило ДИФ и не ради, ћерка запослена у Дому здравља у Ораховцу. Насмејана, ведрог духа, рекло би се да је тек стигла у Ораховац. Прича да су људи још у страху од лета 1998. када је УЧК напала Србе а од тада, за ових 10 година, киднаповао је 66 Срба и убијено 18.

– Још ми је ноћу пред очима слика разуларених Албанаца који су 17. марта 2004. јуришали на нас. Спасао нас КФОР и косовски полицајци. Не смем тога ни да се сетим. Људи су оболели, јер 10 година живимо у логору, без жица, доскора нас је бодљикава жица делила од албанског дела, тамо код, како кажемо, имагинарне линије код Ранкове кафане – прича Славица показујући руком ка албанском делу Ораховца.

Већ пада први мрак, мукла тишина осећа се у српском делу Ораховца, у тесним сокацима. Замандаљене капије, а само се тек негде реза отвори и провири понека мала дечја глава. Иза тешких дрвених капија и високих зидина осталих из оног, турског доба, већ почео да се шири мирис тек процвалих љубичица.

Испред нас истрчава Бесмир Гаши. Мали Ром, ученик првог разреда. Србима каже да је Бесмир а када дођу странци представља се као Мили.

Напуштамо варош и усамљене Србе док с минарета одјекује глас мујезина. Улазимо у албански део Ораховца, у гужву, у вреву, док за нама остају огромне тек изграђене куће. Нове на месту запаљених или порушених у којима су некада живели Срби.

Биљана Радомировић