Гуштери, вољно - пожарни, збогом

На звучницима је трештала најновија ствар Халида Муслимовића, изнад Пивке су се сударали ветрови са Алпа и Јадрана, па се стварао ковитлац који је гуштере августовске класе бацао на писту. Поручник из Зенице, са лицем тужног Таличног Тома, коме Аварел Далтон стално краде револвере, претио је да ће нас везати бродским конопцем, како би коначно стали у правилну врсту, уместо што капитулирамо пред ураганом.

Наш вод је убрзо извршио тактички јуриш на мензу, почистивши све залихе „босанског лонца”, традиционалне вечере Југословенске народне армије, коју су мућкали наши ортаци, Муса и Ђекај из околине Ђаковице. Трпали су у казан све залихе поврћа које су остале од ручка. Босански лонац се на војничком менију звао и „дрнч”, јер је био тек нешто укуснији од масти за чишћење аутоматских пушака.

Надувених стомака и у пуној борбеној готовости били смо спремни за вечерњи Други дневник, у пола осам: СФРЈ, те 1984. године, није стајала тако лоше. Ујутру нас је поручник пропитивао, а ко није запамтио саопштења политбироа републичких ЦК, рибао је километарски низ чучаваца, бар нам се тако чинило, јер кад рибаш четкицом за зубе клозете, видиш, иако ниси разрок, да им нема краја.

Заглавио сам са 19 година у те словеначке планине, маглу, снег и касарну, бивши аустроугарски казамат кроз који је тутњао воз из Трста за Београд! Преуређена тврђава укопана у словеначку планину, у којој су се обучавале специјалне граничне јединице, била је једна од три црне тачке на мапи војске великог поглавице друге Југославије: прва је тамни вилајет у Билећи, где су се рађали питомци резервне школе официра пешадије, који су, после обуке, по правилима војничког генетског инжењеринга, обавезно мутирали у зле десетаре; друга је била озлоглашена пешадијска бригада у Битољу, где су се гуштери пекли на македонском сунцу.

Али, свакоме је његова мука највећа. Поручник нас је пумпао патриотизмом, рецитовао како морамо да будемо поносни што смо изабрани да први изгинемо ако непријатељ крене да руши братство и јединство наших народа и народности и наш самоуправни социјалистички поредак. Претио нам је, знали смо добро, имагинарни непријатељ, а тај чедни милитарни свет, у којем се врхунац бола дешавао када џомбе на подлактици истетовирају знак ЈНА, па га после показују као државни печат да су зрели за женидбу, представљао је полигон на којем су сазревали осамнаестогодишњаци под титовком. Размажени Београђани и Загрепчани, гле парадокса, по правилу најбољи ортаци у упртачима, стицали су галилејевску мудрост, ону да сунце ипак излази у шест, а не у подне. Неки од добрих момака из провинције, први пут су видели телевизор, па смо једног од њих, кога је регрутни центар право са катуна катапултирао у Пивку, користили као даљински.

Али приликом тих блиских сусрета прве врсте са ликовима из најзабитијих крајева, у том судару светова под војном управом, нисмо били ништа мање смешни, доживљавајући провиђење: да је могуће да са 19 година кревет намешташ сам, а да не подигнеш узбуну старој мајци.

Добро, хоћете да вас још смарам с војничким причама о стражама, терену, прекомандама, бојевом гађању, бежању преко жице…? Та компулзивна брбљивост, заглављена у нашој подсвести, по правилу ескалира код четрдесетогодишњака и оних старијих, када се препусте прустовској меланхолији о годину дана изгубљеног времена које смо поклонили отаџбини. По правилу службе, те приче су тек нешто истинитије од ловачких.

Године војничке невиности врло брзо су експлодирале у крваву епопеју грађанских ратова, када непријатељ није био ни имагинаран, ни спољњи. Пакао грађанског рата искусили су они регрути који нису били те среће, па да побегну у иностранство, или гурну позивара низ степенице.

Демократија је унела новине у систем одбране, нудећи гуштерима могућност да им савест проговори, па су, тако савесни, правили испраћаје и давали пожарство у вртићу.

Коначно, децембарска класа биће, највероватније, последња која ће по закону служити редовни војни рок. Када хиљаде кандидата за пешадинце, и остале родове и видове, изврши јуриш на касарне, борећи се прса у прса да би освојили једну од најважнијих транзицијских кота – радно место и плату од око 250 евра, биће то објава две ствари: почетка војних јавних радова и краја једне епохе која је одредила судбине читавих генерација.

Али, као у финалу сваке српске приче, догађа се нушићевски парадокс: иако су добили вољно, регрути се одазивају готово стопроцентно, чега се не би постидела ни СФРЈ у доба највеће екстазе. И, неће момци у вртиће. У чему је тајна овог наглог милитари ентузијазма? Пробуђени национални понос и одбрана мачистичке традиције, садржана у излизаној фрази да Србин радо иде у војнике, док га двојица евентуално лемају? Ма, какви, ствар је у менталитетској грешци: „Ти ћеш да ми кажеш да не морам у војску? Е, па хоћу, заинат”.

Старе џомбе, они са ледене писте у Пивки, инспирисани поетиком првог албума Халида Муслимовића, који, хајде да не будемо лицемери, сада звучи као чисти евергрин, крај епохе спевали би овако:

„Гуштерска је туга преголема, стижу профи, војног рока нема”.