Цена сукоба са Западом

"Дођу на власт, одмах забораве свој програм и окрену се личним користима." Исказ је својеврстан опис једног од правила понашања партија и њихових чланова. То правило први је формулисао у 18. веку Бенџамин Франклин. И сам политичар, али и још много шта друго, живећи у Америци, запазио је да интерес политичара одређује њихово понашање. "Сваки појединац, било које партије, залаже се за опште добро толико дуго док његова партија не освоји власт, а од момента заузимања власти залаже се само за своје лично добро".

Међутим, политику у земљи не одређују само домаћи политичари већ и међународне прилике, односно спољна политика. Непомињање спољне политике у говору о политичарима и партијама јесте једна стална српска карактеристика. Иако су и у најближој прошлости српска страдања везана за спољни свет – овдашњи политичари, али и јавност и бирачи, највише се интересују за односе међу партијама на унутрашњој сцени и за догађаје у земљи.

Србија, међутим, и даље плаћа цену недавног сукоба америчких политичких представника и тадашње српске партије на власти. Политичке амбиције Вашингтона у односу на Београд биле су јасне – одстранити српске политичаре који су се залагали за социјализам. Српска политика била је тада ништа друго до очајничко настојање да се политички систем сачува и, такође, да се сачува сопствена власт. Сваком члану партије на власти било је стало до тог система пошто му је обезбеђивао остајање на власти и учешће у прерасподели богатства. Проблем српске стране био је у томе што није хтела да се суочи с чињеницом да је адекватан систем одбране Србије од спољних претњи Америке, НАТО-а и ЕУ пре свега у напуштању постојећег политичког система. А српски бирачи су наивно веровали да они који су на власти знају шта раде.

Политичарима у Србији је при том политичко партнерство била страна реч, иако је заштита српских интереса могла да се успостави само грађењем партнерских односа са Западом. Јер управо је Запад одредио решења за Југославију (и Србију) и трасирао пут будућих догађања. Српски начин комуникације с водећим силама умањио је шансе за опстанак Југославије. Начин комуникације са светском силом Америком обезвредио је српске аргументе у одлучујућим почетним тренуцима југословенског сукоба. Неуспостављање комуникације одмах на почетку процеса довело је до катастрофе. Та комуникација није требало да значи некакав вазалски однос, већ је требало да се политичари баве спољном политиком да би успоставили поверење. Нажалост, тадашњи српски врх је својом политиком ставио себе, и не само себе већ и Србију, у подређен положај. Тај врх је, кроз неадекватну политику, створио услове да српска страна остане усамљена на ветрометини. Самом чињеницом да нису уважавали спољну политику Запада, српски политичари су довели Србију у ситуацију да буде предмет условљавања.

Српска страна се, при том, често правдала да је истина на њеној страни. Запад је у исто време изградио своју причу, наиме, причу о "добрим" и "лошим момцима" и о хуманитарној политици која је потребна Балкану. Разлике између Србије и Запада које су тада, на почетку сукоба, настале довеле су до распада Југославије. Те разлике нису ни данас потпуно избрисане. Сви су поступали према својим убеђењима, нико није хтео да пристане на нешто друго – осим победе сопствених ставова. Тако се дошло до тога да је лоше мишљење о оној другој страни постало опште. Понеко у Србији и данас тврди да је потребно да политичари само истресу истину на сто и онда ће све бити у реду. Изношење аргумената је неопходно у комуникацији са Западом, али само то неће бити довољно за повољнија решења. Неопходна је перманентна рационална комуникација са Западом, односно нова спољна политика. Српски политичари морају да убеде стране силе да респектују Србију, а политика мора да добије поверење иностранства. Процес не би смео да траје унедоглед, пошто и фактор време чини своје.