Како победити добар укус

Какав су утисак оставиле ташне које носе посланице у Скупштини Србије на стилисту Ашока Муртија можда нисмо могли одмах да наслутимо, али прве реченице које је изговорио тешко би се могле назвати похвалама на њихов рачун.

– Приватизација јавне сцене, било које врсте, од стране оних који се на њој налазе, а нарочито ако je реч о демократски изабраним представницима народа је ужасан faux-pas и потпуно арогантан однос према том истом народу – сматра Мурти. – Нико ме неће убедити у супротно и ниједно позивање на господу Берлусконија, Саркозија или Путина није за мислећу особу релевантан аргумент. Напротив.

Ипак, некада су даме биле „закопчаније”, униформније обучене, по правилу у комплетима, са класичним ташнама, подсећамо нашег саговорника.

(/slika2)– Као прво, другарица Милка Планинц је била озбиљна дама за ове њене савремен колегинице – узвраћа стилиста оштрог ока. – И више него са мном требало би да се обави један озбиљан панел разговор са релевантним стручњацима из области психијатрије, психологије, социологије и културе; колико је мени познато, међу фотографисаним постоје и две даме које се номинално квалификоване за нека од ових занимања – оне би могле да буду нека врста медијатора – домаћица (ако им струковна удружења у међувремену нису одузела лиценце). Или да се организује некакав скупштински одбор, ионако их има за све и свашта...

Ипак, какав је општи устисак о изгледу дама, народних представница, у Скупштини, не одустајемо од конкретних оцена стилисте Муртија.

– Не могу да избегнем да приметим да свечарско-славски тренд и даље хара скупштинским ходницима – те лаковане ципелице, ти транслуцентни деколтеи, тај шик којег нигде нема. А онда као примисао пада на памет торба (ташна), зембиљ, тј. нешто у шта треба ћушнути документа и цушпајз за децу који је добијен на поклон од бирачког тела. Све ће то народ позлатити, на крају крајева... – смешка се дугогодишњи „кројач изгледа” многих јавних личности и телевизијских посленика.

Ипак, Ашок Мурти не пропушта да подвуче да посланице, бар ове које смо снимли, „падоше у неравноправној борби са елементарним добрим укусом што је више него алармантно…”.

– Као велики поштовалац женских права и политички одговорни субјекат обећавам да ћу добро размислити пре него што следећи пут кренем на гласање – каже стилиста.

Можда би помогли неки савети

1. Пратећи детаљи не морају да прате одевну координацију нити да буду из исте гаме производа, напротив, данас се сматра обавезним да се они третирају на исти начин на који се третира нпр. бижутерија и накит у оквиру стилистичке артикулације. Погрешно је, међутим, сматрати да некога то потпуно ослобађа од одговорности, постоји неколико принципа по којима се обућа и торбе синхронизују са већ постојећом одећом, али најважнији је онај који каже да ови детаљи морају упасти у једну од две категорије што се боје тиче, или суплементарну или комплементарну. Шта то значи морао би да зна свако ко је завршио обавезну основну школу и није бежао са свих часова ликовног.

2. Сваки пратећи детаљ који се услед погрешне експлоатације деформише (односи се на ципеле, торбе) сматра се аљкавим детаљем који говори о носиоцу више него хиљаду речи (дела не спомињем пошто у групи која је послужила за илустрацију не видим ништа вредно дивљења осим ако се сујета и ароганција не рачунају у исте – ако се то десило нико ме о томе није обавестио!). Савет је да свака дама има у овом случају две торбе – једну мању у којој ће стајати оно што је део њен интимне сфере (надам се да за ово није потребно појашњење) и једна већа у којој ће носити оно што је део њеног посла. Тегле са ајваром нису предвиђене овим кодексом, као ни празилук.

3. Црвено јесте боја победника и одличан је акценат на црној или сивој подлози, али, хеј, покажите мало маште! А можда је наш колективни проблем управо чињеница да се сви сматрају победницима, само што ми то нисмо доакали...

4. Ако сте већ решили да се иселите из сопственог дома и уселите у Дом Народне скупштине (који вам је остао, ваљда, од деде), поневши са собом целокупну имовину, за паковање постоје некакви за то предвиђени артикли, који се зову кофери и путне торбе. Данас су (замислите) створени и такви који у себи имају интегрисане точкиће и механизам за вучење. Не мора да буде баш „луј витон” (осима ако нисте Јелена Карлеуша, Сека Алексић и њена десна рука, Парис Хилтон или неко из те категорије означене као особе које имају болесну потребу за пажњом), али ће вам свакако омогућити да не изгледате као да се управо враћате из преметачине (или тешке поделе брачне имовине), шта већ... Дешава се, сви смо људи.

5. У реду, ви сматрате да је свако правило које се односи на облачење намењено управо како би се осакатила ваша индивидуалност. Осим тога, негде сте начули да се слојевитим облачењем може замаскирати било која диспропорција на нечијој фигури. Та флоскула јесте тачна, али подразумева баланс између структурираних елемената одеће и оних који то нису. У противном резултат је да изгледате као гомила рестлова материјала и одбачених детаља набацаних у ћошак некаквог прашњавог магацина.

6. Духовите торбице у форми кучића, прасића или телефона су злочин саме по себи већ од оног тренутка када неко ко их носи има више од 10 година (толерише се и 15). Го-го црвене чизмице, јунговски профилисани унутрашњи конфликти, све је то људски разумљиво... Али, не оног тренутка када неко одлучи да постане медијатор политичког става неке групе. Нарочито ако се иста декларише као веома традиционална.