Народни музеј: историја случаја

Да је све текло према замишљеним плановима, иницираним још 2001. године, данас бисмо на Тргу Републике имали ново, реновирано здање Народног музеја у Београду. Са стакленом куполом или без ње.

Као најчешћи рок комплетног завршетка зграде помињала се 2010, а потом и 2012. година.

Прошло је осам година од када је организовано донаторско вече, на иницијативу Зорана Ђинђића, за реконструкцију Народног музеја, а седам година од када је Народни музеј у Београду затворио своју сталну поставку.За главног и одговорног архитекту изабран је професор др Милан Ракочевић, а израда пројектне документације завршена је 2007. године (пројекат добио награду Привредне коморе).

За реконструкцију Народног музеја одобрена су средства из НИП-а која су пристизала одређеном динамиком, мада је било и спекулација да су обустављена и „преусмерена” за друге потребе. Укупна сума за реконструкцију Народног музеја износила је између 25 и 29 милиона евра.

У међувремену је изграђен и депо за пресељење и чување уметничких дела према уговору са фирмом „Кунстранс”. Објекат је добио употребну дозволу 2007. године, када је стручна комисија Народног музеја у Београду и Министарства културе констатовала да услови у депоу одговарају највишим прописаним стандардима за смештај и чување културних добара.

У мају 2007. године почело је паковање збирки Народног музеја, а за изношење дела било је ангажовано 112 камиона од по пет тона.

У депо „Кунстранса” уметничка дела из Народног музеја никада нису пресељена, будући да из Министарства културе није дата сагласност.

Министарство културе Србије је крајем 2008. године покренуло експертизу спорног депоа, површине 1.300 метара квадратних, односно уговора о закупу који је месечно износио 35.000 евра. Финансијски аспект целокупне процедуре процењен је као „штетан за државу”. Као додатни мотив због кога нису уплаћена средства за пресељење збирки у депо, поред високе суме закупнине, спомињана је и спорна локација депоа у Крњачи поред бензинске пумпе.

Такође, у Министарству културе наглашен је и проблем избора ове фирме ван тендера, без обзира на то што су у Народном музеју тврдили да је све урађено према Закону о јавним набавкама. У марту 2009. године Надица Момиров, државна секретарка, изјавила је за наш лист да је став Министарства културе да реконструкција Народног музеја не би требало да се финансира из буџета Републике Србије, него из донација. „Имамо могућност да из фондова Европске уније као и донација из дијаспоре дођемо до средстава за реконструкцију. Реконструкција никада није ни почела. Она је заустављена у неконтролисаном трошењу пара”, рекла је Момиров.

Татјана Цвјетићанин, директорка Народног музеја, одговорила је да је одзив донатора био слаб.

Тада је Драган Којадиновић (министар културе у Влади Србије 2004. године, када је склопљен уговор између Народног музеја и „Кунстранса”), изјавио за наш лист да је „још тада тражио да влада буде гарант за посао реконструкције Народног музеја. „Мени је Млађан Динкић предложио да зато и уђе и НИП, јер ће тако бити оперативније. Касније ће Драган Ђилас поставити питање зашто је Народни музеј у НИП-у”, рекао је Којадиновић.

На суду се још води спор између Народног музеја и „Кунстранса” због неплаћеног дуга од 300.000 евра на име закупа. (/slika2)

Управа Народног музеја све време кубури са простором за пресељење дела збирки и стручних служби. Захтеви су упућени и војсци да уступи своје објекте, а као могући простор за проширење виђена је и зграда бившег Центрокопа у Чика-Љубиној улици, која је, наводно, ипак припала бизнисмену Зорану Јањушевићу.

Управни одбор Народног музеја, који су чинили професори Александар Палавестра, Марица Шупут, Мила Поповић Живанчевић, Драгомир Ацовић, члан Крунског савета, и Татјана Бошњак, кустос Народног музеја, у марту 2009. године поднео је оставке на своје функције због дешавања везаних за Народни музеј. Нови УО Народног музеја чине архитекта Брана Митровић, историчарке уметности Ивона Рајачић Барандовски и Милена Андрић, економиста Вук Огњановић и археолози Неда Јевремовић и Зоран Павловић из Народног музеја.

Крајем прошле године Министарство културе именује експертски тим задужен да размотри одрживост пројекта реконструкције Народног музеја који је урадио архитекта Милан Ракочевић. Експертски тим чинеархитектеВладимир Лало Николић, професор у Ахену, Васа Перовић професор на Архитектонском факултету у Љубљани, Горан Војводић, Драган Буђевац, професор на Грађевинском факултету у Београду, машински инжењер Ранко Божовић, специјалиста за енергетску одрживост објеката, Гералд Мат, директор Кунстхале у Бечу, професор Универзитета у Загребу Томислав Шола и архитекта Бранислав Митровић, председник УО Народног музеја.

Након појединачних извештаја чланова Експертског тима, о којима је било речи на састанку УО у Народном музеју 6. априла, у јавност „цуре” информације да је постојеће решење нефункционално, недефинисано, нелогично и нерационално, да изградња стаклене куполе може да поремети статичку конструкцију, да није решен технички улаз за камионе…

Ових дана очекује се састанак чланова УО Народног музеја са министром културе, као и нови потези Министарства културе које се сада појављује као инвеститор реконструкције Народног музеја у Београду.